U SRCU TAJFUNA: “Čula sam jeziv zvuk, a onda je nebo pobelelo”

U SRCU TAJFUNA: “Čula sam jeziv zvuk, a onda je nebo pobelelo”

„Kapetan je uključio znak za obavezno vezivanje pojaseva“ odjekivalo je kabinom našeg malog aviona. Novi talas turbulencije naterao je „boing“ da ponire pre nego što su se i on i moj dah stabilizovali. Zategla sam pojas.

U Beogradu je bilo gluvo doba noći, a ovde se kroz prozor videla blaga svetlost jutra i nepregledno plavetnilo Filipinskog mora, onog koje je dovelo Magelana na kraj sveta, pravo u slavu i u smrt. Iza repa letelice vukla se zora, a iza nje u stopu nas je pratio mrak koji je sa svakim minutom dobijao oblik, brzinu i ime. Turbulencije nisu bili slučajne u poslednjoj nedelji godine – Ursula se probudila.

„Ovo je kao neki rezervni aerodrom Pabla Eskobara“ komentarisala je prijateljica dok smo se ukrcavale na čamac koji će nas sprovesti do tuk tuka i na kraju u obećani raj. Napokon – posle 30 sati puta stigla sam na beli pesak ostrva Borakaj, dragulja Visaja regiona Filipina. Bio je decembar i kezila sam se od lude sreće što sam bacila zimsku jaknu i izašla na plažu. Dok smo se onako bele krečile kremom na mobilni mi je stigla poruka sa nepoznatog broja „Upozorenje. Signal dva! Potražite sklonište. Ekstremni vremenski uslovi idu ka vama“.

Pročitala sam poruku naglas. Oluja na koju su nas upozoravali pre polaska više nije bila oluja, postala je tajfun. „Znaš šta je tvoj problem – čovek te dovede na tropsko ostrvo a ti gledaš mobilni! Moraš da naučiš da se opustiš. Lepo su ti rekli ljudi da na Borakaju nema tajfuna i da ide ka Palavanu. Poluluda si od tog tvog posla, samo vidiš neke nesreće. Nema oblačka na nebu. Evo ti pezosi, idi kupi sladoled“, odbrusila mi je prijateljica i demonstrativno umarširala u more. Nekoliko sati kasnije dok smo spavale stigla mi je još jedna poruka. „Hitno potražite sklonište“. Probudila sam se.

Zvuk je najgori. Kao da neko melje nebo. Svaki čvrsti predmet od krova do oluka cvili. Lopatice na ramenima ti trnu dok se telo instinktivno sprema za beg. Ali gde? Kroz okno prozora se videla jeziva belina kroz koju sam odjednom nazrela palme što bi bilo sasvim lepo da nije postojao mali problem – naša soba nije gledala na njih. Drveće je skoro potpuno povijeno udaralo u krovove zgrada. Kada sam bosa stigla do prozora ukopala sam se. Krov je leteo ka nama.

U takvom trenutku ljudski mozak se ponaša neobično. Moj je izlistao: „Vaš hotel ima dostupnu salu za sastanke, internet u svakoj sobi, bar, prozore otporne na tajfun“. Pomerila sam se dva koraka unazad. Bili su otporni na tajfun, ali je auspuh malopre proleteo i pocepao nadstrešnicu zgrade pored nas. Nadrealno je. Napolju je vetar duvao tako jako da su mu kišne kapi davale oblik. Od vrtoglavih udara nebo je pobelelo. Vetar je dostigao brzinu od 170 kilometara na sat i crepovi na spratu ispod nas su se rasparali kao konci. Nemo sam gledala kako čoveku ljušti ceo sprat kuće. Birajući između srče i vetra muškarac i žena su izleteli iz zgrade i počeli da trče ka komšijskoj udžerici. Bila je bedna, ali bila je od cigle. Dok su jurili preko polja i ostaci njihovog krova rešetali kao šrapnel pomislila sam „ovako ljudi ginu“. Stigli su na drugu stranu kada se iznad naše glave čuo prasak. Deo krova našeg hotela je popustio. Tek tada moja prijateljica se probudila. Ovo joj nije bio prvi tajfun. Rekla je ono što sam ja samo naslućivala – ovo nije kategorija dva. Biće mrtvih.

Novi nalet vetra i naši prozori otporni na orkanske vetrove su popustili. Voda je počela da se sliva niz zid. Još jedan udar i natpis hotela se zabio u pod restorana. Staklene terase su bile polomljene. Niz zidove su lili potoci. Nakon šest sati divljanja tajfun Ursula kojoj je dodeljeno internacionalno ime Fanfona –životinja, je stao. Trideset ljudi je bilo mrtvo. Još toliko nestalo. Crni bilans danas broji 50 mrtvih, jednog dečaka ubio je strujni udar, cela jedna porodica se udavila tražeći sklonište. Možda najjeziviji prizor sačekao me je u holu.

Menadžer je okupio osoblje hotela. Određivao je ko ide kući da proveri stanje svoje porodice, a ko mora da ostane. Jedan momčić očigledno poslat nazad da čisti štetu prolazio je pored mene, lice mu nije imalo nikakav izraz dok je izgovarao „gospođice, srećan Božić“. Tek tada sam shvatila – bio je 25. Decembar. Filipinci su posvećeni katolici. Niko nije slavio.

Izašli smo napolje. Drveće uz obalu bilo je rascepano. Mesto poplavljeno. Voda je svom silom probila kanale kroz plažu. Hoteli su stajali. Siromašni dućani od lima i drveta bili su potpuno srušeni. Priroda je pokazala svoj manje poznati zakon – na svim krajevima sveta beda prva umire. Podeljene su nam privremene kartice da se javimo svojim porodicama. Sat vremena kasnije tajfun je pogodio kopno. Deo aerodroma je srušen. Podignuta je crvena zastavica. Nijedan brod nije mogao da priđe ostvu. Svi signali su prekinuti. Nešto neobično se desilo.

Ljudi svih nacionalnosti seli su u zavučeni bar hotela u kojem je do tada bilo strogo zabranjeno pušenje. Cigare i upaljači išli su iz ruke u ruku. Tu noć smo proveli šest sati razgovarajući sa porodicom iz Ekvadora koja je pobegla u Venecuelu samo da bi ponovo bežala pred Čavezom. Tri brata i majka rasuli su se po svetu od Kanade do Indije. Pričali smo viceve. Svako malo neko bi došao, rekao odakle je, razmenio par reči i otišao dalje. Podsetilo me na bombardovanje. Ekvadorci i mi smo se smejali šoku stranaca zbog restrikcija struje i vode. Nekako, neprimetno sinulo je sunce.

Filipinci su izuzetan narod. Bog im je dao raj prošaran paklom. Oni su područje najsklonije tropskim ciklonima na svetu, u kišnoj sezoni ima ih i po dva mesečno. Zbog ogromnih gubitaka ime Ursula izbrisano je iz indeksa imena tajfuna. Da se nikada ne ponovi. A hoće. Dve nedelje pre našeg dolaska tajfun Kamamuri ubio je 30 osoba, a 2013. Supertajfun Haijan, čudovište pete kategorije na Filipinima ubilo je preko 6300 ljudi. Ali oni su nastavili dalje. Dva dana nakon što je Borakaj pogodio tajfun, lokalci su očistili plažu, uspostavili sistem agregata, osposobili jedan aerodrom. Bili su bezmerno ljubazni i prijatni u nemogućim uslovima. Kanisteri goriva kotrljani su ka restoranima. Uveden je sistem par – nepar za restrikcije. Gostima koji su stizali uopšte nije bilo jasno zašto je noću svuda mrak. U svemu tome pamtiću lepotu predela i trenutak svetla. Dan posle oluje potpuno spontano nekoliko hiljada ljudi izašlo je na plažu da posmatra zalazak sunca. Celo mesto, lokalci i turisti stali su da isprate smiraj dana. Kuće se obnove, plime se povuku, a svako od nas pre ili kasnije nastavlja da hoda svojim obalama očiju uprtih ka pučini zbog sve lepote i svih užasa koje ona donosi.

Dok sam tokom najjačih udara oluje stajala iza stakla razmišljala sam o izborima. Zbog čega se čovek nađe baš tu gde jeste, a ne negde drugde. Negde lakše ili bezbedno. Tog dana na plaži i u danima koji su došli, kada smo shvatili da su naše porodice i prijatelji zvale ambasade i konzulate pokušavajući da saznaju da li smo dobro odgovor se nametnuo sam. Izbori se uvek svode na ljude. Naše tanko staklo pred svim olujama ovog sveta.

Izvor: Blic / Nina Gavrilović
Foto: AP
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *