U Beču ga je Dunav povezivao sa Beogradom

U Beču ga je Dunav povezivao sa Beogradom

Kada je jednog dana usred Beča arhitekti i nekadašnjem gradonačelniku Beograda Bogdanu Bogdanoviću zazvonio telefon, sa druge strane žice bio je Fransoa Miteran, tada predsednik Francuske, koji je čuo da je Bogdanović opljačkan u metrou u Parizu. Rekao je koliko mu je žao, zvao ga je da dođe u Pariz, nudio mu je stan. „No Bogdanović nije želeo da ide. U Beču je bio Dunav koji ga je povezivao sa Beogradom, njegovim rodnim gradom”, ispričao je svoje sećanje arhitekta Boris Podreka.

Tada je Bogdanović (1922–2010) već u egzilu koji traje od 1993. godine. Odlazak u Beč usledio je nakon života u izolaciji u Beogradu i pisma Slobodanu Miloševiću posle Osme sednice. Bogdanović je dao ostavku na članstvo u SANU 1981. jer se nije slagao sa njihovom ulogom u tadašnjoj situaciji i u Austriji je živeo od penzije i stipendije svog izdavača, da bi 2003. dobio zlatni orden Beča za posebne zasluge. Ovaj nekadašnji dekan Arhitektonskog fakulteta, autor 25 knjiga koje su izlazile u Srbiji, Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, za deo javnosti bio je intelektualac i kosmopolita, za druge izdajnik nacije i srpstva.

U Arhitektonskom centru u Beču u februaru će biti promocija knjige „Biblioteka Bogdana Bogdanovića”, u izdanju „Fotohofa” iz Salcburga koji je blanko prihvatio knjigu i pre nego što su autori Jelica Jovanović i Vladimir Kulić, arhitekte, i Volfgang Taler, fotograf, prikupili finansije za njenu objavu.

Uz pomoć saradnika popisali su deo od 3.500 naslova iz biblioteke u čuburskom stanu, što je podržala supruga arhitekte Ksenija Anastasijević Bogdanović, profesor anglistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, ostavivši u testamentu da biblioteka mora da bude dostupna studentima i istraživačima.

Sada su u pregovorima da udome ove vredne knjige na devet jezika – Bergsona, Malinovskog, Hane Arent, Popera, Deroka, Eka, studije o islamu, Indiji, animizmu, zoologiji i psihologiji sujeverja.

– Deo nasleđa pohranjen je u Arhitektonskom centru u Beču, a crteži i pisma u Bečkoj nacionalnoj biblioteci. Bogdanović je sastavio klauzulu da se, kad se steknu uslovi, crteži vrate u Beograd. Deo knjiga iz Beča dat je Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu pošto su oni izrazili želju da oforme njegovu spomen-sobu. Bivša direktorka muzeja u Jasenovcu želela je da se nešto i njima ustupi jer je Bogdanović autor jasenovačkog spomenika „Kameni cvet”. Supruga im je poslala pisaći sto iz Beča, pribor za crtanje… – kaže Jelica Jovanović.

Kad se pogleda kako je Bogdanović spremao ispitna pitanja onda je jasno kakve je knjige čitao. Tražio je studentima da pišu esej o istoriji vojnih opsada u Beogradu i slao ih u muzej da vide austrijske mape. Iz Muzeja grada su mu pisali kako su skupe kopije mapa, pa ga mole da studenti ređe dolaze. „Gurao” ih je u istraživanja i razmišljanje van okvira – priča naša sagovornica, dodajući da su važni i njegovi spomenici žrtvama u Knjaževcu, Sremskoj Mitrovici, Leskovcu, Mostaru…

Grad mu je dao seosku školu u Malom Popoviću na Kosmaju gde je okupljao studente, ali posle pisma Miloševiću, školu je neko „razbucao”.

– Studenti su tada sakrili zelenu kutiju sa prorezom za cedulje, gde je profesor zapisivao svoje snove. Pri odlasku u Beč cedulje je stavljao među posuđe i knjige, i potom sastavio knjigu. U školi je gostovala delegacija Bitefa i studenti su pravili forme od starog nameštaja, jer je insistirao na arhitekturi koja je više u domenu simbola – kaže Jelica Jovanović.

U pismo Miloševiću odbio je da se stavi na liniju te politike. Početkom 90-ih godina prošlog veka police knjiga naslanjao je na prozore stana na prvom spratu, gde su mu pisali grafite „Ovo je stan ustaše Bogdanovića”. Zabeležio je svoj san kako se kreće iz veće u manju kuću, u kolibu, zemunicu, u orahovu ljusku…

– Da li je Srbija umorna od lidera, ili je neograničeno neumorna? Srbija je umorna ne samo od lidera (ako je mudrih učitelja ikada i imala), umorna je od polulidera, i od lidera polutana, a njih je uvek bilo u zadivljujućem (i zadavljujućim) količinama. Umorna je i od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima, od svoje palanačke samodestrukcije. To je autodestrukcija samozatvaranjem u začarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve sigurnije obećavaju sudbinu poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi – napisao je Bogdanović u tom pismu.

– Nije se uklapao ni u izraz spomeničke arhitekture ni u modernističku. Citate iz istorije umetnosti zavijao je u kreativne forme. Sebe zove nadrealistom, drugi ga vide prvim postmodernistom. Za memorijal u Čačku trebalo je da majstori klešu tri velike forme. Shvatio je da posle tog posla ostaju bez plate i promenio je formu u više skulpturica da bi duže imali posao – kaže Jelica Jovanović.

Dodaje da je grad preuzeo od 1982. do 1986. na molbu Ivana Stambolića, kada je već krenula kriza. Prvo je otišao u Bugarsku da moli za mazut, jer nije bilo grejanja

– Kad se vratio, grad je bio crn – nije bilo struje. Izašao je iz automobila i stao u blato jer ni ulice više niko ne čisti. Počinje priča „Tramvajem u 21. vek” pošto više ne može da se čeka metro. Ljudi zaboravljaju da je tad izgrađeno vodosnabdevanje u Makišu kao i drugi infrastrukturni projekti.

Kada je umro u Beču, iz Beograda su nudili Aleju velikana, ali supruga je pozvala Jevrejsku zajednicu i oni su odobrili da se pepeo arhitekte, autora spomenika jevrejskim žrtvama na Sefardskom groblju u Beogradu, tamo pohrani. Muzej Moma prošle godine je uvrstio njegove projekte u svoju izložbu i objavio knjižicu intervjua „Bogdanovic by Bogdanovic”.

Izvor: Politika
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *