Mornar Srbin jači od gusara

Mornar Srbin jači od gusara

Prema zvaničnim podacima NAFOR-a, međunarodnih mirovnih snaga raspoređenih u vodama Indijskog okeana kod Somalije, samo u junu ove godine zabeleženo je više od 40 piratskih napada na brodove koji plove međunarodnim vodama ovim delom Afrike.

Prema istoj statistici, lane je zabeležen 201, a 2017. godine – 180 napada. Ova statistika nije kompletna zato što evidentira samo incidente u zoni njihove jurisdikcije. Sve drugo je u nadležnosti „morskih šerifa“ ili privatnih armija koje obezbeđuju svaku brodsku pošiljku kroz ovaj, trenutno najrizičniji deo planete.

Jedan od tih šerifa je i sagovornik „Vesti“, Miša Ivanišević (43), jedan od prvih Srba koji su ušli u ovaj opasan posao. Za naš list otkriva da se protiv pirata trenutno bori i oko 70 Srba, mahom bivših pripadnika elitnih specijalnih jedinica vojske i policije.

Miša Ivanišević

– Ima nas iz 63. padobranske brigade, 72. specijalne brigade, ali i bivših pripadnika Legije stranaca i možda će delovati neskromno, ali najbolji smo. Većina su već dobili rang vođa timova – kaže ponosno.


Gladni Nigerijci

Mada svetska javnost i dalje veruje da su morski pirati najaktivniji oko obala Somalije, naš sagovornik otkriva da je zbog prisustva međunarodnih snaga, a zatim i sezone monsuna, u vodama oko ove zemlje trenutno mirno.

– Već izvesno vreme najrizičniji deo rute kroz Indijski okean su vode oko Nigerije. Tamo ne postoje organizovani pirati, već je reč o običnom narodu, žednom i gladnom koji brodove napada zbog gole egzistencije. Takođe, i dalje su najrizičniji prolasci pored Jemena. Najpre, to je moreuz Bab el Mandeb (Vrata suza), koji razdvaja Aziju i Afriku i uvek je bio jedna od najopasnijih deonica, a zatim i prolaz pored ostrva Sokotra koji je naziv ostrvske grupe na istočnom izlazu iz Adenskog zaliva, na severozapadu Indijskog okeana. Na kraju, preti opasnost i od raznih paravojnih ili čak i regularnih oružanih snaga zato što u Jemenu trenutno besni građanski rat.

O kom nivou opasnosti je reč dovoljno govori podatak da se napadi dešavaju i pored toga što je tamo prisutno najmanje pet ratnih brodova – priča Ivanišević, koji je poslednjih pet godina na Indijskom okeanu i trenutno je jedan od ključnih operativaca izraelske kompanije koja se specijalizovala za privatno obezbeđenje međunarodnih brodova.

Upravo zahvaljujući njemu, naši čitaoci će videti i niz originalnih fotografija ljudi koji se bave ovim poslom. To nam je omogućeno uz jedini uslov da se njihova lica ne vide.


Heroj sa Košara

Samo na dnu moreuza Vrata suza nalazi se na desetine hiljada brodova koji su potapani kroz burnu istoriju ovog dela sveta, ali svetske pomorske kompanije ne odustaju od ove rute zato što, i pored velikog rizika, drastično smanjuje cenu transporta.

– Nažalost, u svetu velikog biznisa ljudski život ne znači ništa. Otuda se velikim brodskim kompanijama više isplati da plaćaju privatno obezbeđenje nego da potroše više nafte. Ali, mi nismo plaćenici. Naš posao je sasvim legalan i da bismo se zaposlili, moramo da prođemo određene ispite, a svake godine obnavljamo zdravstvene preglede i dobijamo sertifikate, uključujući i one o upotrebi vatrenog oružja.

Najbliže nas je opisati kao privatnu vojsku zato što nam je takvo ustrojstvo – objašnjava naš sagovornik, jedan od heroja sa Košara koji je sa legendarnom 63. padobranskom brigadom 1999. branio samu granicu Srbije sa Albanijom, a zatim je, 2000. godine, kada se država odrekla svojih junaka, pošao trbuhom za kruhom po belom svetu radeći ono što najbolje zna u poslu zvanom privatno obezbeđenje.

U obezbeđivanju prekookenskih brodova ima zvanje vođe tima, odnosno on je taj koji komanduje odbranom u slučaju piratskih ili drugih napada.

– Svakog dana dobijamo procene „visine rizika“ i od tih podataka zavisi koliko će ljudi biti angažovano na zaštiti nekog broda, a štitimo bukvalno sve što plovi kroz Indijski okean: od tankera, kontejner brodova do kruzera sa pet-šest hiljada turista. Najzahtevnije je obezbeđivanje baš tih kruzera, a najopasnije zaštita tankera. Oni su ne samo spori i paluba im je dosta niska, već je naftu najlakše prodati, dok za otkup posade ili drugog tovara ipak treba više vremena.


Veze sa Al Kaidom

Prema statistici NAFOR-a, samo do 2011. zabeleženo je više od 1.200 tih napada, a za poslednjih deset godina oteto je više od 1.000 članova posada.

Njih najčešće otimaju upravo somalijski pirati, a naš sagovornik kaže da je zbog previranja u ovoj zemlji potpuna nepoznanica koliko je trenutno „gospodara rata“, odnosno onih koji se bave piratstvom.

– Na poslednjem bezbednosnom brifingu predočeno nam je da iako u Somaliji ima dosta frakcija, trenutno se piratstvom bavi šest grupa. I dalje je najjača Al Šabab koja je povezana i sa Al Kaidom i Islamskom državom. Oni su smešteni u oblasti Galdamug i važe za „rasadnik pirata“, mada ti ljudi koji nas napadaju najmanje zarade. Plen dele njihove vođe.

Bivši vojni specijalac kaže da je do sada imao više stotina bliskih susreta sa modernim gusarima, od kojih se desetak završilo razmenom vatre. Međutim, a na razočaranje mnogih, mada su obavezni delovi uniforme kaciga, pancir prsluk, snajper i poluatomatska puška, ipak ništa nije nalik akcionim filmovima.

– Zbog strogih procedura prvo što uradimo kada krenu na nas je da obučemo pancir i uzmemo pušku, a na palubi je prva radnja da uključimo „pro go“ kameru na kacigi. Tek posle toga ubacujemo okvir u pušku. Svaki napad i naš odgovor moraju biti dokazani video-snimcima. Ti snimci su dokaz i za osiguravajuće kompanije, što je i najvažnije.


Rafali upozorenja

Iznenađuje i procedura u slučaju da na njih krenu brodovi sa piratima.

– Čim se alarmira situacija, a pirati najčešće napadaju sa tri do pet čamaca, izlazimo na palubu i započinje strogo definisana procedura odvraćanja. Najpre se ispaljuje signalna baklja kojom obaveštavamo da je na brodu privatno obezbeđenje. Ukoliko nastave da nam se približavaju izdižemo i mašemo oružjem iznad glave kako bi ga jasno videli. Ako ni tu ne promene pravac kretanja, počinjemo sa pucnjima upozorenja, najpre u vazduh, pa dva-tri rafala pored, a zatim i ispred njih.

U slučaju da priđu na 150-200 metara što je i zona dometa ručnih raketnih bacača otvara se vatra na te brodove, ali i tu se pazi na ljudske žrtve jer je jedini cilj onesposobiti motor. Čak i u slučaju da na nas prethodno otvore vatru mi uzvraćamo isključivo kako bismo ih zaustavili. Smatramo da je posao dobro urađen kada tokom napada odustanu zato što shvate da smo i psihički i fizički nadmoćniji od njih – otkriva naš sagovornik koji uskoro planira da se vrati na Indijski okean.

Posao čeka. Neko mora da zaustavi pirate na Indijskom okeanu.


Bogato iskustvo

Naš sagovornik se prvo bavio obezbeđenjem ličnosti i objekata po Evropi, a zatim se preselio na afrički kontinent.

– Najpre sam radio za jednu američku kompaniju koja je obezbeđivala isključivo kopnene transporte širom Afrike, mahom u Sudanu, da bi me 2014. pozvao jedan saborac koji je već radio u ovoj kompaniji predložio da i ja probam obezbeđenje brodova. Pokušao sam i dopalo mi se – priča naš sagovornik.


Preporuka i diskrecija

Nekadašnji specijalac objašnjava da se o poslu obezbeđenja prekookeanskih brodova i dan-danas veoma malo zna zato što je najveći deo informacija u domenu službene tajne.

– Zabranjen nam je kontakt sa medijima, zabranjeno je da se slikamo dok smo na poslu, a u „sistem“ je moguće ući isključivo na osnovu preporuke. Za ovaj posao ne postoji oglas – smeje se Ivanišević.


Ništa ih ne sme iznenaditi

– Angažuju nas osiguravajuće kuće i zavisno od procene rizika u timu je od dvoje do desetak članova. Potpisujemo ugovor na četiri meseca i za to vreme obezbeđujemo transporte u oba pravca, tako što se ukrcavamo na Sueckom kanalu, a iskrcavamo kod Šri Lanke, kada izađemo iz „opasne zone“. Čim se popnemo na brod razgovaramo sa kapetanom, a odmah zatim krećemo u treninge, prvo sa oficirima na brodu, a zatim i sa ostatkom posade oko toga šta treba uraditi u slučaju napada.

Podelimo ih na timove i te treninge ne prekidamo ni kada uđemo u „zonu opasnosti“, jedino što tada započinjemo sa četvorosatnim dežurstva u kojima je cilj na vreme osmotriti potencijalnu opasnost. Kada prolazimo one najrizičnije tačke poput Vrata suza ili ostrvo Sokotra ceo moj tim je na palubi sve dok ne prođemo – priča naš sagovornik i dodaje da se treninzi uglavnom odnose na uigravanje posade i putnika da u što kraćem vremenu uđu u „sigurnu sobu“, prostoriju koja je blindirana i osigurana od napada.

– U slučaju da ta „sigurna soba“ ne zadovoljava sve kriterijume, naš posao je da sve članove posade što pre prebacimo tamo, a mi ostajemo na palubi, kao poslednji stub odbrane od napada – hladnokrvno priča ovaj specijalac.


Divlji zapad 21. veka

Miša Ivanišević je imao prilike da se bavi obezbeđenjem ličnosti u glavnom gradu Somalije, Mogadišu. Kroz smeh kaže da je situacija tamo kao u filmu „Pad crnog jastreba“.

– Na ulicama se scene mogu prepričati zaista kao da su iz tog filma. Obezbeđivali smo neke vlasnike brodova i tu je procedura veoma prosta: metak u cevi, prst na obaraču i prati se svaki pokret. Kada smo dovezli štićenu osobu pred hotel jedna grupa je ostala kod vozila, a druga je stala ispred objekta. Čudan je osećaj čekati, a znate da je na taj hotel najmanje tri puta pre toga pucano iz raketnih bacača. Međutim, i tu postoji pravilo da cev mora biti oborena, sve dok na vas ne otvore vatru. I taj hotel, kao i sve druge ustanove u Mogadišu imaju svoje obezbeđenje. Ovaj zgrad je zapravo podeljen na dva dela. U prvom je relativno normalan život, a u onom drugom, e to je Divlji zapad 21. veka – opisuje svoja iskustva Ivanišević.


Snajperi i hekleri

Morski šerifi ne obezbeđuju brodove svojim, već isključivo oružjem koje svaki brod ima u svom zaključanom arsenalu. Naoružanje nije tipsko, tako da svako iz te ekipe mora da odlično poznaje sve poznate tipove oružja.

– Koriste se isključivo snajperi i poluautomatske puške. Ranije smo nosili i pištolje, ali pokazalo se da su potpuno nefunkcionalni. Pre nego što se ukrcamo u neki brod, dobijemo instrukciju s kojim oružjem raspolažu, pa imamo vremena da se pripremimo. Najčešće se koriste karabin M4, kalašnjikov, „galil arm“ 5, 56 mm, lovački snajper „saiga“, hekler i koš G 3… Međutim, viđao sam i naše kalašnjikove koji su i dalje na ceni, ali i municiju koju proizvodi naša PP Užice.

Izvor: VESTI Online
Foto: Privatna arhiva
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *