Kako je to biti čovek?

Kako je to biti čovek?

Oštar bol u donjem delu tela učinio je da Hana na trenutak zaboravi na obalu. Postepeno se pojačavao dok krljušti nisu počele da padaju, a rep da se deli u dve celine. Uskoro je mogla da se uspravi, istina nespretno, i da još bolje vidi dečaka koji joj se približavao

Hana je u odnosu na ribe i morske alge bila hrabra i razumna onoliko koliko su stariji bili hrabri i razumni u odnosu na Hanu. Vode se nije bojala, ali je uživala da gleda šljunak i drveće, i bila bi srećnija, tako je bar mislila, da je umesto u morskoj peni mogla da se valja u poljskom cveću.

Bazen je mirovao na obali, kao beživotna izraslina na ivici okeana, i tu su generacije pre Hane dolazile da odrastu. Sada je došao red i na nju, pa se držala za betonsku ivicu i sa zadovoljstvom posmatrala kako kapi vode nestaju na suncu. U levom uglu iza nje starije žene su se komešale kao crne jegulje u proleće i nešto šaputale među sobom. Nju to nije zanimalo. Posmatrala je dečaka koji je stajao na oko deset metara od nje. Bio je njenih godina, plave šiške su mu padale na oči, ali je on stajao nepomično kao da mu to uopšte ne smeta.

„Slušaj ovamo,“ rekla je glavna među starijim ženama, „Sada ćeš da posmatraš šta ja radim i posle ćeš da ponoviš to isto.“

Onda se žena duge sede kose malo uspravila u plitkoj vodi, pročistila grlo i pustila glas od kojeg je Hana osetila hladno strujanje kroz kičmu. Dečak koji je stajao na suvom je jedva primetno pomerio glavu i potom krenuo napred. Taman kada je stigao do ivice bazena pesma je promenila melodiju, pa se okrenuo i vratio na početnu poziciju.

„Hajde sad ti,“ rekla je pevačica.

Hana je ćutala i sa osmehom koji nije mogla da kontroliše gledala u dečaka i drveće iza njegovih leđa.

„Hajde,“ ponovila je žena.

Hana je i dalje ćutala.

„Dobro, ponoviću,“ nezadovoljno je rekla pevačica i ponovo pustila glas.

Dečak se još jednom pokrenuo, da bi se melodija promenila kada je došao do ivice bazena, i sa hladnom preciznošću ga vratila na početnu tačku.

„Hajde sad!“ rekla je pevačica sa očiglednim nestrpljenjem.

Hana je gledala u dečaka, ptice, zemlju, mlitave planine što su se topile u daljini.

Starija žena je sačekala još trenutak, a onda se okrenula i vratila grupi. „Ovo je već peti put da odbija melodiju,” rekla je ostalim članicama. „Mislim da je vreme da odustanemo.“ Ostale pevačice nisu ništa rekle, ali je Hana mogla da oseti da klimaju glavama. Glavna u grupi se ponovo odvojila, i samo pucnula prstima.

Oštar bol u donjem delu tela učinio je da Hana na trenutak zaboravi na obalu. Postepeno se pojačavao dok krljušti nisu počele da padaju, a rep da se deli u dve celine. Uskoro je mogla da se uspravi, istina nespretno, i da još bolje vidi dečaka koji joj se približavao. Ovog puta svojom voljom. Iz torbe koja mu je visila sa ramena izvukao je crni kupaći kostim i gumenu kapicu sa crvenim klovnovima. „Uzmi,“ rekao joj je, „Naići će neko.“

Dok je navlačila kapicu pogledala ga je u oči. „Kako je to biti čovek?“ pitala je.

„Ponekad se ne uklapaš,“ slegao je ramenima.

„Isto kao sirene,“ rekla je devojčica sa osmehom dok je pokušavala da namesti levu bretelu na kupaćem kostimu.

Izvor: XXZ magazin / Milan Živanović
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *