Kako biorazgradiva kesa, koja to zapravo nije, završava u našim stomacima

Kako biorazgradiva kesa, koja to zapravo nije, završava u našim stomacima

Svi smo imali dobru volju da učinimo nešto dobro za očivanje prirode, i nadležni i građani, i niko se nije bunio zbog izbacivanja plastičnih kesa iz upotrebe, a uvođenja biorazgradivih. Međutim, ispade da biorazgradive kese nisu onakve kakve smo mislili, te da ono što nam se nudi zapravo pravi još veću štetu po čovekovu okolinu i zdravlje ljudi.

Umesto da se razgradi u potpunosti i ne ostavi nikakvu posledicu nakon što odluži svojoj svrsi, kese koje nam se nude zapravo razrađuju se na čestice nevidljive oku, a te čestice su mikroplastika koja dalje zagađije zemljište, čime ulazi u lanac ishrane i završava u našim tanjirima.

– Rasparčavanje konvencionalnih plastičnih materijala pomoću aditiva nije rezultat procesa biorazgradnje već pretvaranja vidljivih delova u nevidljive (mikroplastiku) koji ostaju u životnoj sredini. Ovako rasparčani delovi konvencionalnih plastičnih materijala pomoću aditiva ne podležu biorazgradnji, kao što je definisano u standardnim specifikacijama prihvaćenim u industriji – objasnila je prof. dr Branka Pilić, šef Katedre za Inženjerstvo materijala na Tehnološkom fakultetu Novi Sad, Univerziteta Novi Sad, pozivajući se na “European Bioplastics” izveštaj iz 2015. godine.

O uticaju biorazgradive plastike na okolinu nedavno je za “Blic” govorila i Kristina Cvejanov, predsednica privrednog društva “Ekostar Pak”, koje se bavi smanjenjem količine ambalažnog otpada i očuvanjem prirodnih resursa.

– Istraživanja sprovedena 2017. godine na pet kontinenata pokazala su alarmantan podatak da je čak 83 odsto uzoraka vode iz vodovoda sadržalo mikroplastiku, odnosno polimerska vlakna koja golim okom nisu vidljiva. Biodegradabilna plastika, koja se do juče smatrala rešenjem, samo je dovela do toga da se polimerski lanci brže razgrađuju i da brže ulaze u lanac ishrane – rekla je tada Cvejanov.

– Trenutno u Srbiji nema biorazgradivih kesa, a koriste se ili oksorazgradive kese ili obične polietilenske kese – izjavio je i Dragan Stevanović, sekretar Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala Privredne komore Srbije, i time je rešio misteriju sa beorazgradivim kesama.


Opasnosti

Kada se u konvencionalne plastične materijale (PE, PP, PET, PVC) dodaju aditivi sa namerom da pospeše oksidacionu razgradnju materijala i oponašaju biorazgradivost, onda se oni nazivaju oksorazgradivi materijali. Proizvođači ovih aditiva tvrde da plastični materijali u koje je dodat aditiv, postaju “oksobiorazgradivi”.

– Istina je, da ovi aditivi jedino pospešuju rasparčavanje (fragmentaciju) materijala koji se ne razgrađuju u potpunosti, nego u prirodi ostaju njihovi delovi u obliku mikroplastike – objašnjava dalje za “Blic” profesorka Pilić i dodaje da se na našem tržištu nalaze upravo ovakve kese, koje su predstavljene kao biorazgradive.

Trenutno ne postoji međunarodni standard i sertifikacioni proces koji dokazuje uspeh oksorazgradnje, dodaje ona, te dalje kaže da naš Pravilnik o tehničkim i drugim zahtevima za plastične kese sa aditivom za oksidacionu razgradnju i biorazgradnju, o ocenjivanju usaglašenosti i uslovima koje mora da ispuni imenovano telo – ove okso-razgradive kese deklariše kao biorazgradive.

Kakve vrste plastike postoje?

Ona objašnjava da se na osnovu svojstva biorazgradivosti, plastični materijali mogu podeliti u četiri grupe:

1. Bioplastika sa bio-osnovom koja nije biorazgradiva (polietilen (PE) ili polietilenterftelat (PET) koji se dobijaju iz šećerne trske, ali poseduju potpuno ista svojstva kao i konvencionalno dobijeni iz nafte;

2. Bioplastika sa bio-osnovom koja je potpuno biorazgradiva (polilaktid (PLA), polihidroksialkanoat (PHA), termoplastični skrob);

3. Bioplastika koja se dobija iz fosilnih izvora, ali je biorazgradiva (polibutileneadipattereftalat (PBAT), polikaprolakton (PCL);

4. Konvencionalna plastika dobijena iz fosilnih goriva, tako da ne poseduje ni bio-osnovu, niti je biorazgradiva, (gorenavedeni polietilen (PE), polipropilen (PP) i slično).

U istom izveštaju koji je pominjala profesorka, navodi se i sledeće dve stvari:

“Oksoplastika, proizvod konvencionalne plastike i aditiva, promoviše se kao rešenje za razbacano smeće i mikroplastiku, te se navodno biorazgrađuju u prirodi. Zapravo, ovaj koncept rizikuje da se smeća bude još više, i što je još važnije, ostavlja sićušne fragmente i još više pogoršava problem mikroplastike.

Kompanije koje nude klasične plastične materijale sa aditivima, obećavaju “brzo rešenje” za države koje nemaju nikakvu ili gotovo nikakvu infrastrukturu za upravljanje otpadom, ali ovo obećanje dolazi sa velikom opasnošću po životnu sredinu. Ako ta fragmentirajuća plastika obrađena aditivima završi u zemljištu, dezintegriše se baš zbog uticaja tih aditiva i frangmenti ostaju u čovekovoj okolini”.


Ako se ne razgradi na hemijske elemente – nije to to

Jedini način da budemo sigurni da zdravlje ljudi neće biti ugroženo jeste da korišćenje kesa koje se mogu potpuno razgraditi, kao što su papirne. Takođe, korišćenje dugotrajnog rešenja, kao što je tekstilni ceger, takođe je dobra opcija, jer njega, zapravo i nećete baciti pa time ni razgrađivati.

– Biorazgradnja znači da se u zemljištu razgrađuje do osnovnih hemijskih elemenata: kiseonika, vodonika… Ukoliko to nije slučaj, da se predmet razgaradi do hemijskog elementa, to je potencijalno štetno po zdravlje – rekao je za “Blic” higijenolog, doktor Goran Belojević, dodavši da je papirna kesa dobar primer predmeta koji se razgrađuje do elemenata.


Potrošači zbunjeni

Profesorka Pilić kaže da je trenutna situacija nekako zbunjujuća za potrošače koji mogu pomisliti da su svi proizvodi napravljeni od plastičnih materijala sa nalepnicom “biorazgradivi” sposobni da se razgrade u prirodi bez intervencije čoveka, kao što se to dešava sa organskim materijalima.

– Zbog toga, je od izuzetne važnosti pravilno informisanje potrošača. Kada kažemo plastika, tada se misli na konvencionalne plastične materijale koji se dobijaju iz fosilnih goriva kao što su polietilen (PE), polipropilen (PP), polistiren (PS), polietilenterftalat (PET), polivinilhlorid (PVC) itd. Ovi materijali se najviše koriste i primenjuju se u svim sektorima. Naročito su zastupljeni kao, ambalažni materijali za pakovanje. Od PET se prave flaše, a od PE i PP razni filmovi, folije i kese za kupovinu raznih debljina, flaše, posudice… – objašnjava za “Blic” profesorka Pilić.


Biorazgradnja bolja, ali skuplja

– Bioplastika je zastupljena u gotovo svim sektorima: ambalaži i pakovanju, poljoprivredi, vrtlarstvu, elektronici, građevinarstvu, domaćinstvu, tekstilnoj industriji. Najviše se primenjuje u oblasti pakovanja sa udelom od skoro 65 procenata ukupnog tržište bioplastike. Nedostatak ovih materijala u odnosu na konvencinalne plastične materijale jeste to što su skuplji – objašnjava profesorka Pilić.

Ona dalje objašnjava da biorazgradivost podrazumeva da se plastični materijal biotransformiše i razgradi pod dejstvom mikroorganizama u vodu, prirodne gasove (kao što su ugljen-dioksid i metan) i biomasu. Ovaj proces snažno zavisi od uslova okoline: temperature, prisustva mikroorganizama, kiseonika i vode. Tako da, biorazgradivost i stepen biorazgradivosti plastičnih materijala može biti različit u zavisnosti od uslova okoline npr. sastava zemljišta, vlažnosti površinskih voda itd.

– Biorazgradivost je svojstvena određenim plastičnim materijalima i nije potrebno dodavati nikakve aditive da bi se razgradili, a u prirodi ne ostaju nerazgrađeni delovi ovih materijala. Takođe, biorazgradivost treba razlikovati od industrijskog kompostiranja, što znači da se materijal podvrgava biorazgradnji pod određenim uslovima i u određenom vremenskom periodu u industrijskim uslovima.

Doktorka Pilić, koja trenutno učestvuje na međunarodnom projektu pod nazivom: “High Performance Functional Bio-based Products in the Bio-medical, Cosmetics, and Sanitary Sectors”, dodaje i da postoje jasni, proverljivi i priznati standardi za biorazgradivost, i to više od jedne decenije. Prema jednom od tih standarda (ISO 17088), potpuna biorazgradnja materijala mora biti dokazana za manje od 6 meseci.

Izvor: Blic
Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *