DEJVID BELAMI: Brodolom jednog prirodnjaka

DEJVID BELAMI: Brodolom jednog prirodnjaka

Kako uspon i pad nekada slavnog botaničara osvetljava ključna pitanja našeg doba, zapletena u složene odnose politike, TV produkcija i nauke? Zaostavština Dejvida Belamija od preko 400 televizijskih emisija i 45 knjiga o prirodi ostaće u novom veku nasukana na greben nepromišljenih poteza, jednako kao supertanker na podmukle podvodne hridi.

Priča Dejvida Belamija počinje katastrofom na morskom grebenu poznatom kao Sedam kamenova. Ćutljivi odgajivači cveća sa ostrva Sili, u Keltskom moru, kao i ribolovci i drugi za more vezani stanovnici Kornvola, grofovije na jugozapadu Engleske, kad su u sumornom raspoloženju, a ledeni, vlažni vetar duva sa Lamanša, pripovedaju kako se ovde čuju crkvena zvona. Po legendi o kralju Arturu, Sedam kamenova je navodno bila bogata zemlja sa 140 crkava koja je poplavljena u jednom bizarnom zapletu sa čarobnjakom Merlinom.

U 20. veku, okolno more redovno pohodi mala flota francuskih ribarskih brodića koji ovde love krabe i jastoge. Međutim, nekoliko kilometara dug kameniti greben, udaljen oko 10 kilometara od arhipelaga Sili i oko 25 kilometara od poslednje tačke engleskog kopna, pomalja se iz vode na pola plime i kao nezgodna prepreka na važnom morskom putu predstavlja smrtnu opasnost za pomorce. Zabeleženo je više od 200 brodoloma na ovom sprudu, od kojih je čak 71 imenovano, a kako je na grebenu nemoguće izgraditi svetionik, od sredine 19. veka u blizini Sedam kamenova stalno je ukotvljen i jedan brod-svetionik.

Tri stotine metara dug supertanker SS Torrey Canyon, sa gazom od čitavih 20 metara, koji je u luci El Hamadi u Kuvajtu natankovan sa 110.000 tona čiste nafte, u zoru 18. marta 1967. obilazio je greben Sedam kamenova ploveći od Gibraltara i Kanarskih ostrva na sever, ka Velsu. Oko osam časova ujutru supertanker je na autopilotu, a neispavani kapetan i kormilar se spremaju za doručak, dok niži oficir na mostu zapaža ribarski brod na kursu supertankera. Kapetan razmišlja o šteti koju bi mogao naneti ribarskim mrežama i naređuje promenu kursa. Međutim, brod je na autopilotu i sa ovim zaokretom dolazi do greške u proračunavanju putanje. Kako doručak kasni, u 8.40 kapetan i kormilar pregledaju takozvane LORAN podatke i najednom otkrivaju grešku u položaju broda. Brzo računaju novi kurs, da bi shvatili kako se nalaze na samo tri kilometra od opakog grebena, kao i da pri brzini od 17 čvorova malo šta mogu da učine. Kormilar preuzima navigaciju, kapetan naređuje promenu kursa na 340 stepeni i ponovo uključuje autopilota kako bi slušao klikove. Međutim, prekasno je – supertanker udara u podvodni greben. Šest tankova je probijeno i nafta se iz nasukanog broda izliva u more. Na supertankeru je uzbuna, a na mostu zvoni telefon. “Vaš doručak je spreman”, kuvar obaveštava kapetana.

Brodolom supertankera Torrey Canyon će se pretvoriti u jednu od najvećih ekoloških katastrofa svih vremena. Iz broda će se izliti čudovišna naftna mrlja koja će ugroziti jugozapadne obale Engleske i sever Francuske. Procenjuje se da se kod Sedam kamenova u more izlilo oko 164 miliona litara nafte koja je, lakša od vode, stigla do obala sedam dana posle brodoloma – direktno je bilo zagađeno oko 80 kilometara priobalja u Normandiji i oko 190 kilometara u Kornvolu. Smatra se da je u incidentu stradalo oko 15.000 morskih ptica i neutvrđeno mnogo malih morskih stvorenja, planktona i riba. Mediji će tokom čitavog proleća 1967. godine pratiti operaciju spasavanja koja se, u nizu pogrešnih odluka, neodgovarajućih tehnoloških rešenja i diletantskih ideja pretvara u potpuni fijasko. No, predstaviće i jedno novo lice – harizmatičnog 34-godišnjeg predavača sa Univerziteta u Daramu, Dejvida Belamija, botaničara koji će ubrzo postati zaštitno TV lice svih važnijih emisija o prirodi.


NA PLIMI KATASTROFE

Prilika je bila idealna jer su u opštoj zbrci ljudi tražili objašnjenja, a Belami je bio u stanju da ih pruži. Brodolom supertankera Torrey Canyon će dovesti i do brojnih promena u pomorskoj regulativi, ali i u zakonima i konvencijama koji štite životnu sredinu širom sveta. Sama akcija spasavanja supertankera je krenula po zlu, jedan holandski mornar iz spasilačkog tima je poginuo, a pokazaće se pogrešnom i odluka da se ka 700 kvadratnih kilometara velikoj naftnoj mrlji pošalju 42 broda, koji su je naprskali sa 10.000 tona deterdženta. Nepravilna procedura i neodgovarajuća hemikalija akciju su učinile jalovom, a veći deo živog sveta nastradao je upravo od deterdženta.

Britanski premijer, laburista Harold Vilson, donosi kontroverznu odluku da bombarduje supertanker kako bi smanjio štetu, ali doživljava ponižavajući poraz. Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF) iz baza na jugu Engleske podiže bombardere koji gađaju SS Torrey Canyon i naftnu mrlju sa 42 bombe od pola tone u očekivanju da će nafta izgoreti u eksplozijama, ali ironijom, većina projektila promašuje ovu stacionarnu metu, a plima gasi požare. Osim što je RAF osramoćen i postaje predmet rugla u britanskoj štampi, vlada Velike Britanije se nalazi u nevolji jer, mada je nafta u vlasništvu Britiš petroleuma, vlasnik broda je američka kompanija registrovana u Liberiji koja nije zadovoljna što im je brod bombardovan. Slučaj prerasta u međunarodnu krizu.

Međutim, uz sve nevolje, na plimi incidenta novi junak televizije okruglog lica i prepoznatljive brade, Dejvid Belami, isplivava kao ekspert za živi svet koji se pojavio u vestima o brodolomu, da bi ga tokom 1967. neprekidno pozivali da govori u televizijskim emisijama o naftnoj mrlji. Kriza je tako britanskoj, a potom i svetskoj javnosti predstavila budućeg voditelja programa sa kojim će rasti generacije. Zajedno sa četiri druga saradnika, Belami je u decembru 1967. u prestižnom časopisu “Nature” objavio zapažen naučni rad o posledicama prosipanja nafte i deterdženta kod Sedam kamenova. No, TV nastupi su ono što ga je zaista proslavilo.

“Bilo je neophodno da se pronađe neki naučni idiot koga će dovući da galami o incidentu iz svoje kule od slonovače. I to sam bio ja. Intervjuisala su me oba kanala, i to me je stvorilo”, reći će sam Belami o svojim počecima mnogo godina kasnije u intervjuu za BBC. Njegov neposredan, upečatljiv stil govora, snažna gestikulacija i jasna, razumljiva objašnjenja kako nafta utiče na živi svet, učinili su da ga tokom krize, koja je Britaniju osvestila kada je reč o životnoj sredini, publika iskreno zavoli. Uskoro je dobio ponudu da učestvuje u popularnom programu “Ne pitajte mene”, iz koga će potom izrasti pola veka duga Belamijeva karijera voditelja programa o prirodi. Brodolom kod Sedam kamenova, sa kojim je sve počelo, trajno će obeležiti Belamija i na simboličnom nivou. Naime, zaostavština Dejvida Belamija od preko 400 televizijskih emisija i 45 knjiga o prirodi ostaće u novom veku nasukana na greben intrigantnih, ali često nepromišljenih poteza, jednako kao supertanker Torrey Canyon na podmukle podvodne hridi.


BOTANIČKI ČOVEK

Instagram nije podelio žal za Dejvidom Belamijem kad je sredinom decembra stigla vest o njegovoj smrti u 86. godini. Na Fejsbuku i mrežama koje koriste starije generacije smrt slavnog televizijskog prirodnjaka bila je zapaženija i mogle su se videti poruke o “zelenom džinu sa kojim smo odrastali”. O njegovom doprinosu izvestile su vodeće televizije, BBC između ostalih, praktično sva britanska štampa i nekoliko javnih ličnosti.

No, ne može se reći da je javnost dugo i snažno žalila za licem koje je sedamdesetih i osamdesetih godina bilo poznatije od političara i estradnih zvezda. Belami je ne samo relikt televizije 20. veka, kad su prirodnjačke emisije bile autentičan proizvod malih ekrana i nisu ni po produkciji, ni po veličini publike mogle da se porede sa, na primer, “Planetom Zemljom” i “Plavom planetom”, serijalima sa vrha IMDB liste kakve danas proizvodi BBC ili kablovski džinovi poput Netfliksa, a koji savremenom gledalištu nude ne samo jasno tumačenje slika prirode nego i izvestan religiozni zanos pred veličanstvom života. Belami je, naime, ne samo deo televizijske prošlosti nego i ličnost koja je svoju javnu poziciju u starosti relativno jeftino i nekako suviše lako diskreditovala nepromišljenim, populističkim ocenama o klimatskim promenama, izgubivši poštovanje naučnika, a ne osvojivši za to ni srca skeptika i ljubitelja senzacije.

Belami se tako našao na pola puta između voditelja emisija o automobilizmu, proslavljenog i ciničnog Džeremija Karlsona, kome kritika klimatskih promena služi da regrutuje bazu svojih fanova po engleskim pabovima, i fantastičnog Dejvida Atenboroa, prirodnjaka i voditelja najgledanijih modernih programa o prirodi, mudraca našeg doba čiji nadahnuti govori o nužnosti zaustavljanja klimatskih promena daju pravac čitavom ekološkom pokretu.

U 20. veku, mnoge stvari su bile drugačije, pa tako i televizijski heroji – Belami se u kratkom šorcu penjao na stabla, puzao po travi, skrivao se iza štrika sa vešom u engleskom dvorištu. Mahao je rukama i uz osmeh izgovarao efektne replike. Nakon “Ne pitajte mene”, učestvovao je u čitavom nizu serija posvećenih prirodi, među kojima je i popularni “Botanical man”. Njegova slava će dostići vrhunac početkom osamdesetih, a Belami će snimiti više od 400 raznovrsnih emisija do kraja veka, kada će opasti interes za njegove programe. Uporedo sa televizijom, objavljivao je i knjige i članke koji su mahom bili povezani sa temama koje je obrađivao u emisijama. Bio je počasni član, predsednik ili prosto aktivista čitavog niza ekoloških organizacija, a do smrti je vodio Fondaciju za konzervaciju koju je sa prijateljima osnovao 1982. godine.

Belami je rođen u Londonu 1933. godine, gde je završio osnovno školovanje i zavoleo biologiju. Nakon rata, zaposlio se u fabrici, pa je čak radio i kao vodoinstalater. Međutim, nastavio je školovanje i sa dvadeset četiri godine diplomirao botaniku na slavnom Kings koledžu, da bi tri godine kasnije doktorirao na Bedford koledžu. Nekoliko godina kasnije dobio je posao na Univerzitetu u Daramu, gde će ga zateći katastrofa Torrey Canyon i početi njegova televizijska slava. Oženio se pre toga, odmah posle Kings koledža, i ostao celog života u braku sa Rouzmeri, koja je preminula godinu dana pre njega. Živeli su u prirodi, u zaseoku sa dve kuće nedaleko do Darama, na severozapadu Engleske. Imali su čak petoro dece, od kojih je četvoro usvojeno i bilo poreklom iz raznih krajeva sveta (Kašmira, Afrike, Kariba i Engleske), a Belami je novinarima koji su posećivali njegovo imanje u okrugu Daram govorio da mu kuća liči na Ujedinjene nacije: “Strasno se svađaju, ali sve bi dali jedno za drugo.”


NA RUČKU SA POLITIKOM

“Mogu da ih zabavljam, ali ne mogu da uspostavim odnos sa gledaocima”, govorio je novinarima za sebe, tvrdeći da je zapravo autističan. Ma kako naoko apsurdna, ova izjava u dobroj meri opisuje Belamija – zabavljao je milione ljudi, ali upravo je nedostatak interakcije sa bazom koja bi ga bespogovorno sledila doprineo ne samo padu njegove popularnosti nego i njegovim skretanjima. “Vaspitan sam u detinjstvu kao baptista”, rekao je u jednom intervjuu za list “Gardijan”. “Kad sam imao 14 godina, pomislio sam: Ne želim da provedem večnost sedeći na prokletom oblaku svirajući harfu. Utopija zvuči odlično, ali zar neće postati prokleto dosadna?” Celog života je bio aktivista za životnu sredinu, pa čak i kad je zagovarao vrednosti nespojive sa zaštitom prirode. To danas može biti neshvatljivo, ali Belami je pre svega čovek televizije 20. veka, sa mnogo priče i “borbe za našu stvar”, ma koja da je to stvar. Više puta je hapšen zbog učešća u demonstracijama, a u Australiji je privođen dok se bez uspeha borio za jedan rezervat u Tasmaniji.

Istovremeno, kako je njegova slava opadala, pokušavao je da privuče pažnju raznovrsnom kritikom “političke korektnosti”. Mada je u svojoj knjizi Efekat staklene bašte napadao čovekovo delovanje i emisiju ugljen-dioksida koja je dovela do klimatskih promena, u seriji intervjua nakon 2000. govorio je da čovek nije doveo do globalnog zagrevanja. Nakon što je jedan takav intervju za BBC naišao na oštre kritike, povukao je neke od svojih izjava. Međutim, od tada više nije govorio za BBC.

Belami je smatrao da je njegovom povlačenju iz programa kumovala jedna druga afera. Naime, okušao se u politici 1997. godine, kada je pristupio kontroverznoj i populističkoj Referendumskoj stranci i učestvovao na izborima na kojima je poražen. Govorio je posle da se u politiku upustio nakon jednog ručka sa Džejmsom Goldsmitom, osnivačem Referendumske stranke, i da ga je flert sa njima koštao daljih TV nastupa i ugovora o emisijama. “Ja sam socijalista, ali više nema socijalističkog pokreta. Nema nikog da glasam za njega”, govorio je. “Nikada ne bih rekao nešto što će naneti štetu zelenom pokretu, ali mi danas nemamo zeleni pokret.” Oštro je kritikovao velike ekološke organizacije kao što su Grinpis i WWF. “Osnovani su da sačuvaju pande, a šta je danas sa pandama?”

Ma kako neke od njegovih kritika pogađale metu, Belami je pucao oko sebe sačmom, kritikujući istovremeno i vrednosti koje je u mladosti zagovarao, nesvestan da od njegovih izjava najveću korist imaju zagađivači i vlade nespremne da učine bilo šta u pogledu zaštite klime i živog sveta. Naime, Belamiju je iz nekog razloga promakla promena paradigme – kako je zapravo počeo klimatski rat i kako su u čitavom društvu iskopani rovovi na ovu temu. Klimatske promene su se pokazale kao najveći izazov civilizacije i već dugo nisu samo briga prirodnjaka, konzervatora i boraca za zdraviju životnu sredinu koji vise na stablu i nose transparente, već su postale tema koja deli čitava društva, politiku, ekonomske modele i generacije. U tom ratu koji će odrediti budućnost, malo ko je mogao da razume bradatog TV voditelja koji u šorcu trči, puže i skače sa jedne strane fronta na drugu.

Izvor: Vreme
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *