„Brod je ovde deo porodice“

„Brod je ovde deo porodice“

Kada stanete na lukobran uronjen u Jadran, Krilo Jesenice možete obuhvatiti jednim pogledom – od table do table nema više od kilometar i po, gde se u nekoliko redova smestilo oko tri stotine kuća.

Ovo mestašce na pola puta od Splita do Omiša dom je za više od 170 brodova čiji se broj svake godine uvećava.

„Ovo je nažalost najveći centar pomorstva u Hrvatskoj – kažem nažalost, jer je hrvatska flota u daleko lošijem stanju nego ranije“, počinje priču Jure Naranča, član jedne od kriljanskih porodica kojih je brod neodvojivi deo.

Ipak, u letnjim mesecima, nadomak Krila nema ni brodova, ni ljudi.

„Leti, kad su sva mesta po Dalmaciji puna i žive, Krilo je pusto – poneka stara gospođa i malo dete, dok svi su ostali na moru, po brodovima.

Zimi je obrnuto – jer su brodovi tu“, uverava Naranča da tišina koja se ovde leti zatiče nije loš znak.

Sasvim suprotno – to je za Kriljane dobro, jer govori da je flota angažovana, pre svega na prevozu inostranih gostiju koji posećuju jadransku obalu.


Milioneri ili najzaduženiji u Hrvatskoj

U javnosti je o Kriljanima stvorena slika kao o modernim bogatašima koji su imetak stekli brzo i lako, vozeći strane turiste po jadranskim ostrvima.

Onaj lepši deo priče pruža deo uporišta za ove tvrdnje.

„Mladi ljudi iznajme jedrilicu i skipera, da ih vozi kuda ih je volja.

Stariji ljudi, sa više od 60 godina, biraju drugačije ture.“

Naranča kaže da najviše gostiju dolazi sa engleskog govornog područja – od Australije do Amerike.

„Najviše se traži krstarenje od Splita do Dubrovnika – preko Hvara, Korčule, Mljeta, Visa.

Na brodu imaju polupansion, svako jutro se isplovljava iz luke i ide se na kupanje u uvale što sve zajedno traje sedam dana.“

Ipak, da bi sve to bilo ostvareno, u brodove se ulaže – najčešće unapred, pozajmljivanjem iz buduće zarade kroz bankarske kredite.

Mediji su ih prozvali „hrvatskim Onazisima“ koji su „do guše“ u dugovima – tvrdili su da nema kuće koja nema hipoteku.

Odgovaraju da s dugovanjima bankama nemaju problem jer su ona tu da bi se isplatila kroz još veću zaradu od vožnji.

„Nije lako imati 20, 30, 50 ljudi na plati.

Ne možete im zakasniti sa plaćanjem – njima računi dolaze svakog meseca“, podseća Naranča.

Kaže da im radnici više ne dolaze samo iz cele Hrvatske, već i iz ostalih zemalja bivše Jugoslavije, odakle često ima više radnika nego samih turista.


„Prvo na brod, pa u školu“

Životni ciklus jednog broda traje 11 meseci – samo se u onom preostalom na njega retko zalazi.

„Špic sezone“ za plovila traje od pet do šest meseci godišnje i to je vreme kada je Krilo pusto.

„Posao ne bi uspeo da ne radi cela porodica. Ovo je porodični posao jer su svi uključeni u posao, od najstarijeg do najmlađeg.

Uvek neko mora da čisti i briše“, kaže Naranča i priseća se da je on najpre stupio na brod, a tek potom je išao u školu.

Mnogo meštana završilo je splitsku pomorsku školu, a sve ih je više i na fakultetima istog pravca.

Ipak, na brodovima rade i oni koji ih ne poseduju, niti su rođeni na obali mora.

Marko Perkušić rođen je u Imotskom, bliže Hercegovini nego talasima, ali živi u Splitu i radi na brodu.

„Naporan je posao na turističkom brodu – šest, sedam meseci veoma je naporno, ali se može živeti od toga.“

Da bi život bio dobar, Perkušić vezuje i čisti brod, vodi računa o njegovom prednjem delu, dočekuje turiste, brine o kartama.

„Finansije su primamljive, ali nije to toliko lagan posao.

Deluje dobro da si stalno na moru, ali zavisi šta si na brodu – kuvar, kapetan, mornar – nema tu dana odmora.“

Brodovi su leti na moru ili u splitskoj luci, dok ih zimi čuvaju u luci u Krilu koju su sami izgradili.

„To je kao dete kad plače – važno je da ste blizu jer odmah odete da vidite šta mu je.

Brod je ovde deo porodice – kao ćerka, sin“, opisuje posebnu vezanost Jure Naranča.

Primorski mentalitet, koji bi mnogi povezali sa nešto slabijim radnim navikama, ovde nema mnogo prilike da pobedi.

„Posle leta, ovde se nikome ništa ne radi – svi su srećni što su se vratili kući posle pet, šest meseci sezone.

Zimi živimo kao kraljevi – do polovine januara uživamo, ali onda počinje spremanje brodova za sezonu, remonti, unapređivanje i preuređivanje“, kaže Naranča.


Zima

Ante Tomaša predstaviće se posetiocima Krila kao njegov pesnik, hroničar, umetnik i – građevinar. Kaže da ga to odvaja od većine koja ima brod – i da se bez broda može živeti.

Ipak, i njegova porodica imala je jedno plovilo, ali ga je prodala. Zato on kroz stihove opisuje zimu – godišnje doba u kome Krilo oživi, spremajući se za letnju radnu sezonu. Te stihove rado je podelio za BBC na srpskom.

Došle su nam kiše

Godina nam neće biti loša

Ledena zima pročistila je zemlju od svakog ološa

Sad je tiho, sva priroda spava

Na proleće niknuće nam trava

Zaspala je zima, da san svoj odspava

Da bi nam na leto svima bila prava


Trešnje, pesak, pa turizam

Deo istorijske priče o razvoju Krila Jesenice krije se i u složenom imenu ovog mesta.

Stariji deo naselja zove se Jesenice – deo kuća u brdu nad morem je napušten, ali svedoči da se život ovde dugo nije spustio na samu obalu.

„Naši stari su se bavili vinovom lozom i trešnjom – dosta je kvalitetna trešnja rađala ovde“, priča Jure Naranča porodičnu istoriju većine familija koje žive na ovom delu jadranske obale.

Ipak, tradicionalno iseljavanje iz dalmatinskih krajeva nije moglo biti sprečeno dobrim rodom trešanja.

Meštani pamte katoličkog sveštenika koji ih je između dva svetska rata pozivao da ostanu na ognjištima i okrenu se moru, pa su prvi brodovi zaplovili natovareni trešnjama za luke Kopar u Sloveniji i Trst.

U socijalističkoj Jugoslaviji, trešnje je na brodovima zamenio neophodan sastojak za masovnu izgradnju – pesak.

„Gotovo do devedesetih, ljudi su se bavili vađenjem peska.

U ratu je jedino rešenje bilo odlazak na duge plovidbe, jer vam brod stoji ispred kuće, vezan – to je jako frustrirajuće jer ne donosi ništa.“

Porodica Naranča pratila je sudbinu Krila.

„Moj otac je voleo da bude inovativan – imao je brodove-vodonosce, koji su služili da snabdevaju ostrva vodom.

Okrenuo se turizmu kada je ova grana počela da se razvija, imao je tad dva broda.“

Danas plovilom opslužuju jednu od redovnih linija koju država daje pod koncesiju.


Posebna i „zelena“ budućnost

Sa osmehom na licu, Naranča će ispričati da se Krilo oslanja na Split sa kojim ga spaja i gradski autobuski prevoz, ali da će zauvek biti različito.

„Mi smo bili druga republika – nikad nismo bili pod Italijom, granica je bila na reci Žrnovici.

I danas gravitiramo Splitu, ali smo posebni.“

Krasi ih i poseban duh – kada je pre skoro deceniju jednom Kriljaninu izgoreo brod, organizovali su se da mu pomognu da ga obnovi.

Ipak, jedan od Kriljana koji se u mesto vratio čak iz Australije jer nije mogao da odoli životu u rodnom kraju, kaže da infrastruktura ostaje nešto na čemu može mnogo da se uradi.

„To je nešto što mora država da pomogne jer joj plaćamo porez – ne mogu sve ovi ljudi ovde sami.“

Meštani starog dela Krila Jesenice dospeli su u hrvatske vesti jer su tražili konačno uvođenje – vodovoda i kanalizacije.

Ipak, ambicije, makar one bile i kreditno podržane, ne manjkaju.

„Želeo bih da proširim flotu sa nekoliko brodova koji će biti tehnološki napredniji, posebno u ekološkom smislu.

Ekologija je budućnost – hibridni brodovi ili brodovi na gas već su počeli da se voze u Norveškoj, a ja želim da ih moja porodica dovede u Hrvatsku.“

Po svemu neobično mesto, i o ekologiji ima drugačiji stav od predrasuda da je za brigu o životnoj sredini neophodan spoljni podsticaj ili kazna.

„Mi živimo od mora i mlađi su sve svesniji toga“, dodaje Naranča detalj koji nagoveštava da će priča o kriljanskim brodovima imati nove etape.

Izvor: BBC News na srpskom
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *