BROD “BESA”: Kako je izgledao prvi jugoslovenski put oko sveta jedrilicom

BROD “BESA”: Kako je izgledao prvi jugoslovenski put oko sveta jedrilicom

Šta je avantura? Krenuti na put oko sveta, jedrilicom, bez prebijene pare.

Upravo to je pre 54 godine godine uradilo petoro Jugoslovena predvođenih kapetanom Jožom Horvatom.

U Kotoru su 31. avgusta 1965. podigli jedra i krenuli ka pučini. Prvi.

Na brodu Besa bili su Jožina supruga Renata, sin Marko, inženjer Života Žika Pavlović i tada osamnaestogodišnji Vlado Hrlić.

Posadu „Bese“ činili su Joža Horvat (dole desno), njegova supruga Renata, sin Marko, inženjer Života Žika Pavlović i tada osamnaestogodišnji Vlado Hrlić (dole levo). Na ovoj slici su sa gostima u jednoj alžirskoj luci

O njihovim avanturama, koje su trajale one dve godine, čitala je cela Jugoslavija u zagrebačkom Vjesniku.

„Najbolji opis Bese i tog puta oko sveta je izazov. Izazov da se napravi nešto što u to vreme u Jugoslaviji niko pre nije uradio“, kaže za BBC na srpskom Vlado Hrlić.

On je u poduhvatu učestvovao od samog početka – od sklapanja broda.

„Izazovi su nekad sasvim dovoljni da se upustite u nešto – zbog izazova se ljudi penju na Mont Everest, idu na 50 metara dubine, rone ispod leda jer ne znaju šta će naći“, dodaje.


„Vlado ozbiljan kandidat, ne pije, ne puši“

Posle kolumni u novinama, barba Horvat objavio je i knjigu Besa – brodski dnevnik.

U njoj je opisano kako je Vlado uošte dospeo u ovu odabranu ekipu – preko konkursa i s malo sreće.

„Žika mi javlja da u brodogradilištu Uljanik radi neki mladić, imenom Vladimir Hrlić, koji slobodno vreme provodi radeći na Besi.

„Pomaže u svemu što stigne, a imade mnogo smisla i za mehaniku i brodogradnju. Prvi je dojam da bi bio ozbiljan kandidat. Visok i snažan, ne puši, a i ne pije, simpatičan.

„Jedinac je, roditelji mu žive ovde, u Puli. Među ponudama (…) za petog člana posade nalazi se i njegova… Potražio sam tu ponudu“, pisao je Horvat.


Kuća na moru – bez navigacije

Pedesetpetogodišnji Horvat je rešio da se preseli na brod kada su njega i porodicu izbacili iz kuće koju su iznajmljivali u Malom Lošinju.

Tu vest je primio u Parizu tokom posete Nautičkom sajmu.

Rešio je da im „napravi kuću na moru iz koje niko više neće moći da ih izbaci“.

Kasnije je poželeo da njom oplovi svet.

Međutim, Besa nije imala adekvatnu opremu za takav poduhvat.

Horvat, Hrlić i „otac broda“ Pavlović

„Krenuli smo totalno nepripremljeni. Navigacija nije funkcionisala, karte su bile užasno loše.

„Kad bi sretali brodove, stalno smo se grebali za karte, da nam daju bar generalne, jer smo imali samo karte Mediterana i Jadrana“, prepričava Hrlić.

Brod je krenuo iz Pule, ali formalno se računa polazak iz Boke Kotorske.

Odatle su obišli Brindizi, na „štikli“ italijanske čizme, pa Palermo na jugu Sicilije.


Bubašvabe i insekti

Iako nisu planirali, zbog lošeg vremena našli su se u Španiji i tamo su dobili nove članove posade.

„Bilo je jako nevreme na severu Afrike, vetrovi su tako snažno duvali da niko nije mogao ploviti.

„Odjednom su se pojavili oblaci, ali ne sa kišom, već oblaci bubašvaba i insekata, koji su u jatima leteli“, priča Hrlić.

U trenutku najezde bili su vezani u ribarskom mestu La Garuća u Andaluziji, na obali Sredozemnog mora.

“Besa” u Panamskom kanalu i prolaznici koji im mašu

„Kad su ti insekti sleteli, bio sam van broda i gledao sam. Ta slika se ne da opisati.

„Doslovno svi brodovi su bili crveni, cigle boje od njih.“

Ljudi su ih, kaže, lopatama čistili sa brodova i bacali u more, ali ih to nije sprečavalo da brzo vrate.

„Ukrcali smo ih tada i dve godine su bili s nama na putu oko sveta, na kraju smo ih iskrcali u Jugu.“

Ništa se od njih nije dalo na brodu sakriti, pre svega hrana.

„Napadali su krompir, hleb, pirinač, svuda su `mali žuti` ulazili.

„Na kraju smo na njih oguglali, pa nam nije smetalo ako je koji upao u čorbicu, pojedete ga, to bude slatkasto, hrskavo i to je to, svi srećni“, seća se Hrlić.


Devet tona hrane i 2.500 litara vode

Hranili su se uglavnom iz konzervi – 80 odsto, a manje namirnicama koje usput nabave ili ribom koju ulove.

U Splitu su ukrcali devet tona konzervirane hrane – govedine, piletine i gotovih jela, a u lukama su nabavljali voće ili povrće.

To su držali u dnu broda koje je ispod površine mora.

„Imali smo rezervoar vode i ručnu pumpu kod umivaonika. Sve vreme smo štedeli vodu.“

U betonskim rezervoarima poneli su 2.500 litara vode.


O Besi

Građena je u pulskom brodogradilištu od hromiranog čeličnog lima za podmornice koji su Nemci ostavili nakon kraja Drugog svetskog rata.

Nacrt broda izradio je beogradski inženjer Života Pavlović.

Besa je dugačka 15 metara, teška 25 tona, a može da primi 2.500 litara goriva i 1.000 litara vode.

„Preteška kanta koju je nemoguće potopiti“, danas je opisuje Vlada.

Ime je dobila po albanskoj besi – koja predstavlja datu reč ili zakletvu.

Joža je tražio nešto da bude kratko, pamtljivo i da stranci mogu da čitaju, dakle da na latinici bude bez kvačica – besa je odgovarala po svim kriterijumima.

Brod je dobio ima po albanskoj besi – koja predstavlja datu reč ili zakletvu

„Brod je dobio ime u punom značenju bese, zavedena u službenim brodskim knjigama.

„Nosila je poruku – ti si na Besi i imaš besu da ćeš obići svet. Na svim jezicima se ona uvek isto odgovara“, objašnjava Hrlić.

Besa je 2015. godine, kako je pisao hrvatski Večernji list, bila na vezu u splitskoj lučici Špinut, lepo održavana i u dobrom stanju.


Para nimalo

Svraćali su i u neke velike luke poput Aleksandrije i Tunisa, ali su nastojali da koriste mala pristaništa u kojima mogu da podmire potrebe, a da ne plate previše lučke takse, vez i ostalo.

„To nam je bilo važno, jer smo para poneli nikoliko, pa ni toliko. Niko od nas nikakve novce nije imao.

„Joža je dobijao 2.000 dolara od Vjesnika za kolumnu mesečno, ali u proseku 1.800 dolara je išlo na troškove vode, goriva i pristana, ako nema vanrednih izdataka“, prepričava Hrlić.

Kanarska ostrva Vladi su se posebno urezala u sećanje.

„To je mesto okupljanja ludaka koji nameravaju oploviti kuglu. Tu je priprema za prelazak Atlantika.“

Prekookeanska plovidba koja ih čeka trajaće dvadesetak dana.

„Jedriličari koriste pasate i morske struje jer je to kao da se ste ušli u reku. Kad uđete ne možete više skrenuti, ni da vam se brod pokvari.“

Pasati su vetrovi koji, kako kažu, duvaju pola godine u jednu, a pola u drugu stranu.

Oni su ih odneli do Paname u Srednjoj Americi.

Tamo ih je napustio Žika Pavlović, za koga Hrlić kaže da je bio otac broda – on ga je nacrtao i napravio.

Odlučio je da se tu nastani.

Nikada ga više nije video. Čuo je da je uz kanal kupio hektare močvare koju je isušivao i sadio kukuruz – ponekad visok i preko četiri metra.

Za razliku od Atlantika, Pacifik ih je dočekao uz nevolje.


Kompas koji ne radi

Zbog problema sa kompasom, odstupili su od pravca kretanja – sa kursa su skrenuli 2.500 milja.

„I nebo je stalo, zatvorilo se. Ništa se nije događalo. Nismo mogli snimiti poziciju broda – 23 dana nismo znali gde smo. Sve to vreme smo doslovno stajali.

„Dok smo se vratili na kurs to putovanje je trajalo 52 dana“, kaže Hrlić.

Otišli su ka afričkom Rtu dobre nade, a trebalo je da budu u Polineziji – delu Okeanije.

„Najgore što na moru može da vam se dogodi nije nikakvo nevreme ili smak sveta, talasi, vetar. Najgore je kad te uhvati bonaca.

„Sudare se cikloni i anticiklon i nastane vakuum, nema ničega. Kad prevlada jedan ili drugi počinju vetrovi.“

Spasilo ih je što su bili „jako oprezni s vodom“ tokom celog puta, pa su tu na sred Pacifika imali dovoljno zaliha.

„Kad vode ima, svega ima.“

Osim insekata koji su bili „inventar“ na brodu su im pravili društvo i „malo majmunsko čudovište“ i ptica iz Indonezije.

„Ptica se na indonežanskom zvala Đoko, to je ptica tipa kos. Kažu da ta vrsta ima najveći fond reči“, kaže Hrlić.

Đoko je opravdao tu reputaciju.

„Ne znam šta nije znala da kaže, od psovki, do traženja ručka, do dovikivanja ljudima `ćuti`.“

Prošli su Polineziju, Indoneziju, Cejlon, Žuto more, Indiju su „samo dodirnuli“, a zatim krenuli nazad kroz Arapsko i Crveno more do obala Grčke.

Umesto da Jugoslaviji priđu uz albansku obalu, zbog političke situacije savetovali su ih da posle Otrantskih vrata dođu do Barija i tuda se vrate kući.


Burna 1968. i na kopnu

O avanturama Jože Horvata i ekipe, iz prve ruke, svojevremeno je u Politici pisao režiser Goran Marković.

On je o njima slušao u letnjim večerima posle Filmskog festivala u Puli.

„Ono što nikako nisu mogli predvideti, a što se tokom njihove odiseje ispostavilo, jeste da je 1968. bila netipično uzbudljiva godina.(…)

„Svet, koji je dotad izgledao sasvim nepromenljiv, pucao je po svim šavovima. Bila je to, što se kaže, jako `turbulentna` godina.

„Horvat i njegovi su Atlantik prešli bez većih problema, ali kada su stigli u Dominikansku republiku sačekao ih je haos građanskog rata.

„Nekako su nastavili dalje ka jugu, ali, kao po pravilu, gde god bi stigli nailazili su na revolucije, vojne prevrate, ratove.

„Srednja i Južna Amerika su plamtele.Nekako su se dokopali Pacifika i krajem decembra stigli u Indoneziju.“


Gastronom i pomorac

Vlada je rođeni Zagrepčanin, a vuče korene iz Aranđelovca. Ipak, mnogo godina proveo je u Istri.

Kao školovani pomorac i posle Bese je nastavio da se druži s morem. Prilika za novom pustolovinom pružila mu se pre nego što je očekivao.

Joža Horvat i Vlado Hrlić spremni da zarone

Jedan Italijan mu je već 1971. ponudio da njih dvojica oplove svet, ali ga je zbog bolesti već kod Sicilije napustio.

Vlado je zadatak ipak obavio do kraja, ali ga to ovog puta nije mnogo radovalo. Očekivao je nešto novo, a dobio veliko razočaranje.

„Sretao sam stvari koje sam nedavno viđao.

„Tamo sam sretao prestrašne stvari i među ljudima. Već tad videle su se posledice klimatskih promena, posebno u Polineziji i na Uskršnjim ostrvima.“

U Beograd je došao da održi predavanja na poziv udruženja Kompot centar za delikatesna istraživanja, jer je kao gastronom u više navrata držao restorane po Hrvatskoj.


Gde god zavrtiš globus – ima naših ljudi

Kako god okreneš kuglu zemaljsku, gde god zavrtiš – ima Jugoslovena, tvrdi Hrlić.

„Ne postoji mesto gde nema naših ljudi.“

Smatra da migracije i ljudi koji putuju po pola godine da nađu spas od nekih strahota, postoje otkad je „sveta i veka“.

„Na sred Tahitija, na samom vulkanu koji je ugašen, čim se prođe grotlo postoji ulaz koji čuva čovek sa starim kremenjačama. Ima šest takvih pušaka i šest žena – Crnogorac.

„Na vrhu vulkana bavi se poljoprivredom čovek, ima magarce, žene mu pomažu“, kaže Hrlić.

I to, navodi, postoji gotovo na svakom ostrvcetu.

„Uvek se nađe neki pastor ili neko ko glumi tamo neke prosvetitelje i učitelje. Svuda možeš naći jugića – čoveka s kojim se možeš razumeti, a koje je nacionalnosti tamo nije važno.“

Posle pola veka Vlada je i dalje ponosan što je bio deo ekipe na Besi.

Da li bi nekog posavetovao da sad krene na put oko sveta?

„Uvek, ali treba ići neopterećen. Ne smete imati neku babarogu iza leđa.“

Čoveku koji ga je godinama gnjavio „ajmo na put oko sveta“ rekao je „možemo, sad ovog časa, ali pod jednim uslovom – bez prebijene pare u džepu“.

Trajaće malo duže, ali ćemo usput zaraditi. Staćemo u luku, ako treba nositi džakove zaraditi pare, nakrcati gorivo i ići dalje.

„Jedino tako je to avantura i ima smisla“, zaključuje Hrlić.

Izvor: BBC News na srpskom
Foto: Privatna arhiva
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *