70.000 KILOMETARA: Moskva-Peterburg-Sibir-Vladivostok

70.000 KILOMETARA: Moskva-Peterburg-Sibir-Vladivostok

Samo tokom 2019. godine putujući po Rusiji prešla sam oko 70.000 kilometara. Letela sam avionima i helikopterima, plovila čamcima i brodovima, vozila se automobilima, autobusima i vozovima.

Obišla sam razne regione od Sankt Peterburga, preko Sibira, do Vladivostoka.

Svako od tih putovanja donelo mi je mnogo uzbuđenja i adrenalina, iako je to ponekad značilo i mnogo neprospavanih noći, promenu vremenskih zona i višečasovno stiskanje u avionu. Činjenica je da mi se svaki ruski grad i region na svoj način uvukao u srce i osvojio me svojom lepotom, zbog čega je teško neki posebno izdvojiti. U neke od tih regiona sam se vraćala i više puta, a Sibir je jedan od njih.

Sa poslednjeg sibirskog putovanja vratila sam se sredinom leta, ali želja da ga ponovo posetim nikako ne popušta. Naprotiv, raste. Taj kraj Rusije ima neku čudesnu magiju koja vas uporno privlači i doziva.

Kada jednom posetite Sibir, uvek sanjate o njemu — o tim veličanstvenim i nepreglednim prostranstvima, beskrajnim tajgama, planinskim vrhovima, bistrim i moćnim rekama i jezerima. A imala sam sreću da taj deo sveta vidim u različitim godišnjim dobima i uvek je podjednako lep.


Sibirsko gostoprimstvo

Osim neverovatne prirode, ono što posebno volim u Sibiru su ljudi. Takve ljude nisam nigde srela. Uprkos surovim klimatskim uslovima u kojima žive, njihova duša je beskrajna i neizmerno topla. A poseban odnos imaju prema nama Srbima.

Sećam se jedne posete sibirskoj fabrici, koja se bavi proizvodnjom igračaka i novogodišnjih ukrasa. Bila sam u grupi od tridesetak ruskih i stranih novinara, ali kada je direktor fabrike čuo da sam Srpkinja odmah je naredio saradnici da na novogodišnjoj kugli ispiše:
„Najboljim prijateljima iz Srbije, pozdrav iz Sibira. Krasnojarsk — 2019“.

I danas čuvam taj ukras ručne izrade i sećam se toplog gostoprimstva direktora i posebne pažnje koju mi je posvetio.

Zauvek mi je u sećanju ostala urezana i scena kada je jedna direktorka muzeja na vodi „Parobrod Svetog Nikole“ u Krasnojarsku, nakon što me je ugostila i ispričala istoriju o legendarnom brodu, istrčala za mnom noseći u ruci dve mandarine — da mi se „nađu za usput“. Teško je i zamisliti da u bilo kojem drugom gradu u svetu rukovodilac muzeja trči za vama sa dve voćke u rukama, ali to se zove sibirsko gostoprimstvo.

Često se setim i jednog mladića koji je na Dan žena, 8. marta, kupio veliki buket lala, a onda je trčkarao ulicom i prolaznicama poklanjao po cvet. Kada je čuo da sam Srpkinja — odmah mi je dao tri.

Slučajno sam u Sibiru upoznala i ljude koji su mi pokazali gostoprimstvo sibirskog naroda i koji su se u toj meri potrudili da mi ulepšaju boravak u njihovom regionu da su jednog jutra poslali po mene vozača i profesionalnog turističkog vodiča, koji mi je pokazao sve lepote njihovog kraja: prirodni rezervat Stolbi, Krasnojarsko more, selo Ovsjanku i druga poznata mesta Krasnojarskog kraja, najvećeg regiona Sibira. Takođe su mi obezbedili i „propusnicu“ za ulazak u najveću fabriku zlata u Rusiji i jednu od 10 najvećih u svetu. To je mesto gde ne može da uđe svako. Čak i zaposleni nemaju pristup svakom delu fabrike. Sećam se da su mi u fabrici rekli da ne pamte kada su imali goste sa strane, jer tu mogu da dođu samo „pervie lica“, što je ruski izraz za lidere zemlje. Šalila sam se sa njima da sam onda i ja „pervoe lico“.

Ipak, da bih tu ušla morala sam da skinem sav nakit sa sebe — u suprotnom, kako su me upozorili, završio bi u nekoj od peći.

Tu sam prvi put imala priliku da u ruci držim zlatnu polugu tešku 12,5 kilograma i vrednu oko pola miliona dolara. Teška srca morala sam da je vratim. 

Posebna avantura je bila odlazak u tajgu i vožnja na sankama koje su vukli haskiji. Kako su mi ispričali, haski je rasa psa koja je uzgajana na ruskom severu, ali je registrovana u Americi. Tu vrstu pasa su koristili Eskimi na ruskom severu, a kasnije su počeli da ih koriste i Eskimi sa Aljaske. Isprva se nisu koristili za vuču saonica, jer su se činili malim, ali su se pokazali kao veoma brzi i izdržljivi, pa se danas koriste i u te svrhe. To je bio zanimljivo i zabavno iskustvo — u svakom slučaju, moje prvo te vrste.

Imala sam priliku da boravim i u jurti, šator-domu koji koriste nomadska plemena u Aziji. Tu sam ispijala i čaj iz samovara, mors — ruski tradicionalni napitak od kljukve (nalik brusnici) i „sbitenj“ — staro istočnoslovensko piće napravljeno od vode, meda i začina, koje često uključuje i lekovito bilje.

Ljudi u Sibiru su toliko srdačni i gostoprimljivi da je grupa mojih novih prijatelja pred moj povratak u Moskvu došla ispred hotela da se pozdravi, a svako od njih mi je doneo poneki suvenir iz tog kraja. Najviše od svega su mi se dopale njihove posvete, koje su mi ispisali na razglednicama, a na svakoj od njih bile su napisane i njihove adrese i brojevi telefona, uz poruku da me čekaju u gostima i da su za mene njihova vrata uvek otvorena.


Maslenica u Sibiru

Posebno mi se dopala proslava Maslenice u Sibiru, drevnog slovenskog praznika kojim se ispraća zima i dočekuje proleće. To je jedan od omiljenih narodnih praznika u Rusiji, a u Sibiru se slavi posebno veselo. Održavaju se narodne šetnje i festivali, svi igraju i pevaju. Imaju i animatora, koji im govori kakve korake da prave, pa svi plešu u istom ritmu, a onda on uzvikne: „Zagrljaji“ i svi počnu međusobno da se grle… Svi su nasmejani, raspoloženi… 

To je praznik kada cela Rusija peče palačinke. Služe se slatke i slane — sa ikrom, smetanom (pavlakom), džemom, čokoladom. Obično su na mestima gde se prodaju ogromni redovi, ali ako kažete da ste iz Srbije — ne samo da nećete čekati red, nego ćete dobiti pun tanjir palačinki najrazličitijih ukusa.

Tradicija odlaska u rusku banju, tj. parno kupatilo, nije izostala. Desetine njih — deca, stari, mladi — u kupaćim kostimima se prvo pari na plus 90 stepeni Celzijusovih i šiba raznim grančicama, a onda istrčavaju, pa uskaču u hladni Jenisej. Neko to čine i obrnutim redom. Kažu, pravila nema. Domaćice u dvorištu spremaju razna posluženja, a neke su donele i razne vrste pita, salata, kobasice od medveđeg mesa, stroganjinu — smrznutu ribu isečenu na tanke listove. To je tradicionalno jelo severnih naroda, koje se služi u sirovom stanju i u manjim porcijama, kako ne bi došlo do odmrzavanja.

Zanimljivo je bilo probati i domaće peljmene ili, kako ih Evropljani drugačije zovu, sibirske raviole. Za razliku od centralne Rusije, gde se uglavnom mogu probati punjeni goveđim, pilećim ili jagnjećim mesom, ovde se prave od mesa jelena ili medveda.

Posebno mi je bilo zanimljivo kada me je jedan stolar pozvao u svoje dvorište. Ispred njegove radionice je bila zapaljena vatra, a u kotlu se krčkao čaj od sibirskih trava. Uzeo je metalno lonče i nalio čaj, a poslužio ga je na tradicionalan način — uz nekoliko vrsta slatkog, od borovnica, ruža i šišarki. Slatko se zahvata drvenom kašičicom, koju je sam napravio.

Čaj pomaže da se zgrejete, mada sibirsku hladnoću nije bilo teško podneti. Još uoči puta jedan sibirski prijatelj mi je rekao narodnu izreku: „Sibirac nije onaj ko trpi hladnoću, nego onaj ko se toplo oblači“.

Izvor: Sputnik news / Olivera Ikodinović 
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *