📷 Plovidba na „splavu seksa“

📷 Plovidba na „splavu seksa“

Najuvrnutiji grupni eksperiment svih vremena završio se debaklom, ali samo po organizatora eksperimenta.

Ali pođimo redom. Sve je počelo otmicom aviona 1972. godine. u kom se nalazio Santjago Đenovez, jedan od vodećih svetskih eksperata za biološku antropologiju.

Naučnik se vraćao u Meksiko Siti, posle učešća na konferencije o istoriji nasilja, održanoj u Montereju.

On i drugih 103 putnika uzeti su kao taoci, kad su avion otela petorica naoružanih ljudi, ali su kasnije pušteni u zamenu za takozvane političke zatvorenike.


Inspiracija

„Bilo je suviše dobro da bi bilo istinito. Naučnik koji je proveo čitavu karijeru proučavajući nasilno ponašanje odjednom se našao u otetom avionu“, napisao je kasnije Đenovez.

„Oduvek sam želeo da znam zašto se ljudi bore među sobom i šta nam se dešava u mozgovima.“

Otmica ga je inspirisala da osmisli eksperiment tokom kog je želeo da proučava ljudsko ponašanje.

Đenovez se oslonio i na iskustvo slavnog norveškog avanturiste i antropologa Tora Hejerdala kako bi plan sproveo u delo.

Santjago Đenovez

Njih dvojica su i ranije radili u timu koji je plovio replikama egipatskih brodova 1969. i 1970. godine u pokušaju da pokažu kako su Afrikanci mogli da stignu do Amerike, vekovima pre Kristofera Kolumba.

Tokom tih putovanja, Đenovez je pomislio da bi grupa koja plovi zajedno na otvorenom moru mogla biti sjajna laboratorija za posmatranje ljudskog ponašanja.


Kuća na vodi

Njegov eksperiment, međutim, bio je osmišljen konkretno tako da izazove sukob.

„Testovi sa životinjama pokazali su nam da može da se izazove agresija kad ubacimo različite vrste pacova u ograničen prostor. Voleo bih da vidim važi li isto za ljude“, napisao je akademik u članku objavljenom 1974. godine u časopisu meksičkog Nacionalnog univerziteta.

Đenovez je sagradio splav. Mere su mu bile 12×7 metara i imao je malu kabinu od 4×3,7 metara – sa dovoljno prostora da ljudi legnu, ali ne i da stoje u njoj.

Akali

Toalet je bio otoren i postavljen napolju, tako da svi mogu da vide onog ko je u njemu.

Đenovez je splav nazvao Akali, što na jeziku meksičkih domorodaca Nahuatlu znači „kuća na vodi“.


Deset odvažnih stranaca

Desetoro ljudi trebalo je da se ukrca na Akali i provede 101 dan na moru sa Đenovezom, tokom putovanja od Kanarskih ostrva do Meksika.

Splav nije imao motor, struju niti pomoćna plovila.

Đenovez je eksperiment reklamirao kao ekspediciju u nekoliko svetskih publikacija, kako bi našao subjekte. Prijavilo se stotine ljudi.

Izabrana su četiri muškarca i šest žena različitih nacionalnosti, veroispovesti i društvenog porekla.

Samo četvoro nije bilo u vezi u stvarnom životu. Oni su odabrani posebno radi „izazivanja tenzije u grupi“, tvrdio je Đenovez.

Za kapetana je bila postavljena Maria Bjornstam, Šveđanka.

Ona nije bila jedina žena koja je dobila dominantnu ulogu – svih šest žena na splavu dobilo je neku važnu funkciju, ostavivši muškarcima uglavnom manuelne poslove.

„Pitao sam se da li će dodeljivanje moći ženama rezultirati sa više ili manje nasilja“, napisao je Đenovez.

Akali je isplovio 13. maja 1973. godine i uputio se ka meksičkom ostrvu Kozumel.


Zamišljene orgije

Iako Akali nije imao istu tehnološku opremu kao današnje rijaliti emisije, mediji su otvoreno spekulisali o putovanju.

Priče o „orgijama na ljubavnom splavu“ uskoro su dospele u naslove novina, uprkos tome što su bile zasnovane na gotovo nepostojećem prethodnom kontaktu sa posadom. Akali je uskoro postao poznat kao „splav seksa“.

Ali, realnost na splavu bila je sasvim drugačija.

Podstrekivanje seksualnih odnosa zaista je bio deo eksperimenata koje je pripremio Đenovez.

„Naučne studije sa majmunima pokazale su postojanje veze između seksualnosti i nasilja, u kojoj je većina sukoba između mužjaka potekla od dostupnosti ženki u ovulaciji“, objasnio je on u članku za časopis.

„Da bih potvrdio da li se to dešava među ljudima, odabrao sam seksualno privlačne subjekte.“

„A budući da je seks povezan sa krivicom, u grupu sam uključio i rimokatoličkog sveštenika iz Angole, Bernarda.“

U praksi, nekoliko članova posade upustilo se u seksualne aktivnosti, ali to nije izazvalo nikakve primetne napetosti ili neprijateljstva.


Posmatranje posmatrača

Ali seks je bio samo jedan od aspekata ljudskog ponašanja koja je Đenovez želeo da posmatra.

Štaviše, imao je ambiciozne zamisli. Kad ga je Maria Bjornstam upitala za pravi cilj studije, akademik je Šveđanki rekao da želi da „otkrije kako da stvori mir na Zemlji“.

Da bi to postigao, Đenovez je želeo da razume ljudsku agresiju. Kako su dani prolazili, međutim, jedini blesak nasilja u „plovećoj laboratoriji“ bio je motivisan prizorom ajkule a ne međuljudskim sukobima.

Posle 51 dana, Đenovez je bio frustriran.

„Niko se ovde izgleda ne seća da pokušavamo da damo odgovor na najvažnije pitanje našeg vremena: da li možemo da živimo bez ratova?“, napisao je on.

Kasnije će zabeležiti da njegovi metodi nisu izazivali neprijateljstvo i agresiju koje je očekivao.

„Shvatio sam da je jedina osoba koja je pokazala bilo kakav znak nasilja na splavu… bio ja sam.“


Ubistvo

On nije bio svestan mračnih osećanja koja su vladala među ostatkom posade prema njemu samom.

Gotovo 50 godina kasnije, neki članovi posade Akalija priznali su da su fantazirali o ideji da ubiju naičnika.

„Svima nam je palo na pamet u isto vreme“, rekla je Fe Sejmur, američka inženjerka koja je učestvovala u putovanju, u intervjuu za „Splav“, dokumentarac iz 2018. godine o Akaliju. Tom prilikom je švedski režiser Markus Linden ponovo okupio šestoro učesnika eksperimenta koji su još bili među živima, da podele sećanja i uspomene sa putovanja.

Bjornstam mu je rekla da je Đenovez na kraju počeo da se ponaša kao diktator u želji da zaštiti eksperiment, čak je u jednom trenutku preuzeo i kapetansku ulogu.

„Jako je teško bilo podneti njegovo psihološko nasilje“, napomenuo je drugi član, Eisuke Jamaki, iz Japana.

To je navelo posadu da počne da razmišlja o ubistvu Đenoveza, „slučajno“ ga gurnuvši u more ili mu ubrizgavši drogu da bi izazvali srčani zastoj.

„Plašila sam se da će sve eskalirati toliko da ćemo na kraju to i uraditi“, kaže Fe Sejmur u dokumentarcu.

„Imali smo mogućnost da uradimo nešto toliko užasno da bismo preživeli.“


Depresija

Ali nije se desilo ništa toliko ozbiljno.

Problemi sa Đenovezeom bili su izglađeni diplomatskim putem, kao i svi drugi koji su nastali tokom putovanja.

Kad je Akali stigao u Meksiko, čitava posada – uključujući Đenoveza – provela je u karantinu nedelju dana i bila podvrgnuta nizu lekarskih i psiholoških pregleda.

Akademik je tokom putovanja pao u depresiju, a njegov univerzitet se distancirao od eksperimenta zahvaljujući novinskim naslovima o „splavu seksa“.

Ali on je nastavio sa akademskom karijerom sve do smrti 2013. godine.

Za njegove subjekte, putovanje se završilo kao što je i počelo – kao avantura. Iako su tokom plovidbe prošli kroz neke teške trenutke, u grupi nije došlo do razdora; umesto toga, ostvarili su vezu koja traje do današnjeg dana.


Uspeh

Upravo zbog toga Fe tvrdi da je eksperiment bio uspešan.

„Đenovez je bio toliko usredsređen na nasilje i sukob da nije shvatao da ih sve vreme ima u rukama. Krenuli smo kao ‘mi’ i ‘oni’, a ostali smo ‘mi’“, rekla je ona za britanski list Gardijan.

Linden, koji je takođe govorio za Gardijan, potvrdio je ovaj stav:

„Da je Đenovez samo slušao zašto su se ljudi našli na tom splavu, saznao bi sve što mu treba o posledicama nasilja i kako ponekad možemo da ih prevaziđemo tako što ćemo da prevaziđemo svoje razlike.“

Izvor:  BBC News na srpskom 
  •   
  •   

Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *