Sa 12 godina je zaradio prvi novac prodajući cveće na Terazijama. U 21. godini je s kartom u jednom smeru stigao za Kanadu. Do svoje 27. godine radio je po 18 sati dnevno, menjajući poslove sve dok nije postao magnat trikotaže. Rad, zalaganje i, kako sam ističe “dorćolska namazanost”, doveli su ga do toga da postane milioner, a avanturistički duh da skoro sav zarađen novac i potroši do tridesete godine zahvaljujući najvećoj strasti od kad je sveta i veka – potrazi za blagom.
Ovo je samo mali uvod u neobičnu životnu priču Zorana Zlatića (68), Beograđanina koji je stigao tamo gde retko ko može. Milioner, avanturista, istraživač, vodič. Životni put od dorćolske kaldrme preko hladne Kanade, divljih šuma Brazila, Afrike, peščanih plaža Meksika, pa sve do pašnjaka Zlatibora, može da se pretoči u nekoliko filmova. No, krenimo redom, što se kaže, s kaldrma Dorćola.
Džentlmen koji je prodavao ljubičice
“Prvi novac sam zaradio u 12. godini da bih dokazao roditeljima da sam džentlmen, kako su me učili. Želeo sam da izvedem jednu devojčicu u bioskop. Tražio sam ocu novac, on je jednostavno rekao da nema para, i dao mi je koliko je smatrao da je dovoljno, a to je bilo taman za jednu kartu u prvim redovima. Dakle, nedovoljno za oboje. Onda sam mu ja rekao da me je učio da budem džentlmen, da otvaram vrata, pridržavam stolicu i tako te sitnice, da bi mi on odgovorio da novac nema veze sa džentlmenstvom. Samo je kazao: “Kad se pogase svetla, idi u gornje redove, kao i svi. A novac nek ponese i devojčica”. Dakle, novca za obe karte, kokice i sok, nisam mogao da dobijem. Međutim, kako sam brzo razmišljao, setio sam se da je dvorište Botaničke bašte prepuno ljubičica”, započinje Zoran svoju priču.
Kako nije hteo da odstupi od džentlmenstva, brzo je našao način kako da ipak u bioskop sa simpatijom ode s dovoljno novca, a sve to zahvaljujući radu.
“Pored ograde se sve plavilo od ljubičica. Preskočio sam ogradu, napravio dvadesetak buketića i uputio se ka Terazijama. Sve sam prodao za sat vremena. Kada bi me pitali zašto prodajem cveće, govorio sam im ‘Želim da odvedem devojčicu mojih snova bioskop’, što im je bilo simpatično i rado su kupovali. Epilog je bio sjajan, imao sam dovoljno da zakupim više sedišta, tako da smo bili sami u tom delu terase bioskopa, bilo je i za kokice, pa i za sok”, kaže nam on kroz smeh, dodajući da je ipak džentlmen pa neće odati tajnu da li je u bioskopu pao poljubac ili ne.
U Kanadu bez prebijene pare
U Kanadu je otišao bez prebijene pare u džepu. Imao je 21 godinu, kod ujaka je stigao u četvrtak, u petak je od ujaka dobio cipele sa metalnim poklopcem, nakon čega je počeo da radi na – 35 stepeni. Pare za cipele je morao da vrati. Iako vredan, jezička barijera je činila svoje. U prvih nekoliko meseci, menjao je poslove i to, kako nam je rekao, ne svojom voljom. Ipak, marljivost, upornost i želja za uspehom učnili su svoje.
“Kanada je zemlja kao zemlja veoma bogata, ali on ne pada s neba. Morate da se pomučite i da zapnete. Radio sam po 18 sati dnevno, sedam dana nedeljno, svaki dan, bez odmora, letovanja, zimovanja i praznika. Prvi veći novac sam napravio u industriji trikotaže, pravili smo majice, dukserice, sportski program za različite velike kompanije. Do 27. godine zaradio sam toliko para da sam rešio da odem u penziju, jer je profit došao iz toliko žrtvovanja i rada. Međutim, muško ko muško, mi kad upoznamo pravu ženu, postajemo labilne osobe, trčimo ko muve bez glave, te sam tako i ja prošao. Sve što sam zaradio, otišlo je na razne avanture.”
Lov na piratsko blago
Prva ekspedicija na koju se uputio bila je ona “najskuplja”, na piratsko blago, i to gde drugde nego na ostrvo Kokosa, koje se danas nalazi u sastavu Kostarike. Rešenost da pronađe blago rezultovala je istraživanjem od 15 godina, čitanjem brojnih knjiga, istraživanja, razgovora, kako sa sturčnjacima, tako i sa onima koji se bave natrpirodnim silama. Sve to ga je koštalo gubitka ogromne količine novca, ali se, kako nam je rekao, ne kaje.
“Uništila me je finansijsiki, ali se ne kajem. To je bila ‘banka’ svih pirata, što je dokazano. Prijatelji s kojima sam išao i ja, nalazimo se na mapi kao poslednja ekspedicija koja je imala oficijelnu dozvolu Kostarike da traga za blagom. Trajala je tri godine, koristili smo usluge pirate, zapisa, knjiga, čak i usluge parapsihologa iz Sibira, Tibeta i različitih delova sveta.
I danas se nadam da ću doći do tih piratskih kašea koja se nalaze na ostrvu Kokosa. Danas je to nacionalni park i nije dozvoljeno traganje. Blago se nalazi u vodi, tu se nalaze skoro sve vrste ajkula, pomorski svet je neverovatan i bogat. Na zemlji ima preko 300 vodopada, ostrvo ima svoju klimu, kiša pada svakoga dana tokom čitave godine, a flora i fauna imaju preko 90 posto endemskih vrsta. Međutim, običnom svetu je to danas nedokučivo, jer je dozvoljen ulaz samo naučnicima. Ostrvo bukvalno izgleda kao iz vremena dinosaurusa.”
Preživljavnje u džungli
Do sada je obišao preko stotinu zemalja, išao u osam ozbiljnih ekspedicija, koje pored velikog novca zahtevaju i, kako nam je rekao, ludu glavu. On se, kaže, plaši svega i svačega, ali kad idete u takvu avanturu, to se zove kalkulisani rizik.
“Zakon džungle morate da naučite od domorodaca da biste mogli da preživite prva tri dana, a nakon toga, kad upoznate floru i faunu, možete preživeti i godinama. Međutim, u našoj je biti da smo predatori, ali uvek zaboravljamo jednu stvar – i nad predatorom ima predator. Ajkule, škorpije, tarantule su predatori samo u Holivudu. Svi su oni kao delfini, bezopasni, sem ako niste na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Životinje ne napadaju ljude, mi ne znamo ništa o njima i zato se plašimo.”
Zakon plemena jači od zakona modernog sveta
Najveći utisak na njega je ostavilo nomadsko pleme Jamomami koje živi na području Brazila i Venecule. Da bi uspeli da se prehrane, oni sele sa mesta na mesto, u večitoj potrazi za plenom, odnosno, hranom.
“To je pleme koje u suštini ne postoji, oni su nomadi. Kreću se nesmetano, na oko pet godina, nemaju stalno mesto života. Vode jednostavan i prost način života, i kod njih nema nesuglasica. Moraju svakodnevno da rade, jako su složni, zajedno obrađuju zemlju, love i najbliži su društvu koje danas više ne postoji. Intresantni su iz razloga što je zabranjeno da se posećuju, država ih baš štiti. Mi smo treća ili ćetvrta ekspedicija koja je posle Nacionalne geografije i jednog Nemca koji je živeo sa njima, provela neko vreme sa njima. Međutim, našao sam način da dođem do njih, a za to mi je bilo potrebno 15 godina. Naime, zabranjeno je za sve bele ljude, jer najobičnija kijavica može da zbriše čitavo pleme za par dana pošto nemaju imunitet na bolesti koje mi potencijalno donosimo.”
Petnaest godina truda se isplatilo i susret sa Janomami plemenom neće zaboraviti do kraja života.
“Susret je bio fascinantan. Imali smo vodiča koji je komunicirao s njima, odnosno, sa šamanom koji je natucao španski jezik. S vremena na vreme, oni idu u civilizaciju da kupe so, udice da bi mogli da prežive i da love. Videli smo jata makaz ptica kako ližu so na obalama reka, ali ona nije za kuvanje i ljudsku upotrebu. Imaju neku vrstu odeće, ali su uglavnom goli. Njihova lepota nema veze sa našom, nemaju kreme, ne sređuju se. Probadaju delove tela, kite se perjem retkih ptica. Veoma su naivni, misle da ste kao oni, ali, nažalost, njihovo razmišljanje u njihovoj civilizaciji razlikuje se od našeg.”
Umesto braka – mačeta
Usled takvog shvatanja života, Zoran se našao u jednoj ne baš tako prijatnoj situaciji iz koje se izvukao samo zahvaljujući svom brzom i logičnom razmišljanju.
“Imao sam neprijatnu situaciju kada je princeza iz jednog sela odabrala baš mene da uđe u moj hamek (smeštaj). Da bi došla unutra, morao sam da kleknem, nakon čega bi njena majka uzela močugu i udarila bi me po glavi. Da mi rascopa glavu, da potekne krv svuda po mom licu. Ako padnem, neću biti dobar lovac, neću moći da donosim hranu. Ako ostanem na nogama, podoban sam. Kako sam procenio da se radi o devojčici koja nije punoletna, gledao sam samo kako da se izvučem. Pitao sam koliko je stara, šaman je rekao da ima svega 13 godina, nakon čega sam objasnio da se u mom svetu za to ide u zatvor.
Tada je postalo jako neprijatno i osetila se tenzija. Tresnuo je kopljem o zemlju, napravio se krug domorodaca oko mene i samo mi je rekao: “Vi ste sada u civilizaciji Janomami, i mi imamo naše zakone koji nemaju veze sa vašim”.
Spasila me je obična mačeta. Naime, majka devojčice je videla moju mačetu koju sam nosio, i kako sam primetio da je gleda, ponudio sam joj u zamenu da ne moram da spavam sa njenom ćerkom. Međutim, tada je oko na mačetu bacio i šaman. Na moju sreću, jedna devojka iz ekspedicije mi je dala svoju, tako da se sve lepo završilo po mene. Da nije bilo toga, ko zna, možda bih i danas bio deo Janamami plemena i živeo sa njima. U svakom slučaju, tu sam danas, živ sam…”
Izvor: Blic / Stevica Rajčetić Foto: Privatna arhiva
