Sa 12 godina je zaradio prvi novac prodajuÄi cveÄe na Terazijama. U 21. godini je s kartom u jednom smeru stigao za Kanadu. Do svoje 27. godine radio je po 18 sati dnevno, menjajuÄi poslove sve dok nije postao magnat trikotaže. Rad, zalaganje i, kako sam istiÄe “dorÄolska namazanost”, doveli su ga do toga da postane milioner, a avanturistiÄki duh da skoro sav zaraÄen novac i potroÅ”i do tridesete godine zahvaljujuÄi najveÄoj strasti od kad je sveta i veka – potrazi za blagom.
Ovo je samo mali uvod u neobiÄnu životnu priÄu Zorana ZlatiÄa (68), BeograÄanina koji je stigao tamo gde retko ko može. Milioner, avanturista, istraživaÄ, vodiÄ. Životni put od dorÄolske kaldrme preko hladne Kanade, divljih Å”uma Brazila, Afrike, peÅ”Äanih plaža Meksika, pa sve do paÅ”njaka Zlatibora, može da se pretoÄi u nekoliko filmova. No, krenimo redom, Å”to se kaže, s kaldrma DorÄola.
Džentlmen koji je prodavao ljubiÄice
“Prvi novac sam zaradio u 12. godini da bih dokazao roditeljima da sam džentlmen, kako su me uÄili. Želeo sam da izvedem jednu devojÄicu u bioskop. Tražio sam ocu novac, on je jednostavno rekao da nema para, i dao mi je koliko je smatrao da je dovoljno, a to je bilo taman za jednu kartu u prvim redovima. Dakle, nedovoljno za oboje. Onda sam mu ja rekao da me je uÄio da budem džentlmen, da otvaram vrata, pridržavam stolicu i tako te sitnice, da bi mi on odgovorio da novac nema veze sa džentlmenstvom. Samo je kazao: “Kad se pogase svetla, idi u gornje redove, kao i svi. A novac nek ponese i devojÄica”. Dakle, novca za obe karte, kokice i sok, nisam mogao da dobijem. MeÄutim, kako sam brzo razmiÅ”ljao, setio sam se da je dvoriÅ”te BotaniÄke baÅ”te prepuno ljubiÄica”, zapoÄinje Zoran svoju priÄu.
Kako nije hteo da odstupi od džentlmenstva, brzo je naÅ”ao naÄin kako da ipak u bioskop sa simpatijom ode s dovoljno novca, a sve to zahvaljujuÄi radu.
“Pored ograde se sve plavilo od ljubiÄica. PreskoÄio sam ogradu, napravio dvadesetak buketiÄa i uputio se ka Terazijama. Sve sam prodao za sat vremena. Kada bi me pitali zaÅ”to prodajem cveÄe, govorio sam im ‘Želim da odvedem devojÄicu mojih snova bioskop’, Å”to im je bilo simpatiÄno i rado su kupovali. Epilog je bio sjajan, imao sam dovoljno da zakupim viÅ”e sediÅ”ta, tako da smo bili sami u tom delu terase bioskopa, bilo je i za kokice, pa i za sok”, kaže nam on kroz smeh, dodajuÄi da je ipak džentlmen pa neÄe odati tajnu da li je u bioskopu pao poljubac ili ne.
U Kanadu bez prebijene pare
U Kanadu je otiÅ”ao bez prebijene pare u džepu. Imao je 21 godinu, kod ujaka je stigao u Äetvrtak, u petak je od ujaka dobio cipele sa metalnim poklopcem, nakon Äega je poÄeo da radi na – 35 stepeni. Pare za cipele je morao da vrati. Iako vredan, jeziÄka barijera je Äinila svoje. U prvih nekoliko meseci, menjao je poslove i to, kako nam je rekao, ne svojom voljom. Ipak, marljivost, upornost i želja za uspehom uÄnili su svoje.
“Kanada je zemlja kao zemlja veoma bogata, ali on ne pada s neba. Morate da se pomuÄite i da zapnete. Radio sam po 18 sati dnevno, sedam dana nedeljno, svaki dan, bez odmora, letovanja, zimovanja i praznika. Prvi veÄi novac sam napravio u industriji trikotaže, pravili smo majice, dukserice, sportski program za razliÄite velike kompanije. Do 27. godine zaradio sam toliko para da sam reÅ”io da odem u penziju, jer je profit doÅ”ao iz toliko žrtvovanja i rada. MeÄutim, muÅ”ko ko muÅ”ko, mi kad upoznamo pravu ženu, postajemo labilne osobe, trÄimo ko muve bez glave, te sam tako i ja proÅ”ao. Sve Å”to sam zaradio, otiÅ”lo je na razne avanture.”
Lov na piratsko blago
Prva ekspedicija na koju se uputio bila je ona “najskuplja”, na piratsko blago, i to gde drugde nego na ostrvo Kokosa, koje se danas nalazi u sastavu Kostarike. ReÅ”enost da pronaÄe blago rezultovala je istraživanjem od 15 godina, Äitanjem brojnih knjiga, istraživanja, razgovora, kako sa sturÄnjacima, tako i sa onima koji se bave natrpirodnim silama. Sve to ga je koÅ”talo gubitka ogromne koliÄine novca, ali se, kako nam je rekao, ne kaje.
“UniÅ”tila me je finansijsiki, ali se ne kajem. To je bila ‘banka’ svih pirata, Å”to je dokazano. Prijatelji s kojima sam iÅ”ao i ja, nalazimo se na mapi kao poslednja ekspedicija koja je imala oficijelnu dozvolu Kostarike da traga za blagom. Trajala je tri godine, koristili smo usluge pirate, zapisa, knjiga, Äak i usluge parapsihologa iz Sibira, Tibeta i razliÄitih delova sveta.
I danas se nadam da Äu doÄi do tih piratskih kaÅ”ea koja se nalaze na ostrvu Kokosa. Danas je to nacionalni park i nije dozvoljeno traganje. Blago se nalazi u vodi, tu se nalaze skoro sve vrste ajkula, pomorski svet je neverovatan i bogat. Na zemlji ima preko 300 vodopada, ostrvo ima svoju klimu, kiÅ”a pada svakoga dana tokom Äitave godine, a flora i fauna imaju preko 90 posto endemskih vrsta. MeÄutim, obiÄnom svetu je to danas nedokuÄivo, jer je dozvoljen ulaz samo nauÄnicima. Ostrvo bukvalno izgleda kao iz vremena dinosaurusa.”
Preživljavnje u džungli
Do sada je obiÅ”ao preko stotinu zemalja, iÅ”ao u osam ozbiljnih ekspedicija, koje pored velikog novca zahtevaju i, kako nam je rekao, ludu glavu. On se, kaže, plaÅ”i svega i svaÄega, ali kad idete u takvu avanturu, to se zove kalkulisani rizik.
“Zakon džungle morate da nauÄite od domorodaca da biste mogli da preživite prva tri dana, a nakon toga, kad upoznate floru i faunu, možete preživeti i godinama. MeÄutim, u naÅ”oj je biti da smo predatori, ali uvek zaboravljamo jednu stvar – i nad predatorom ima predator. Ajkule, Å”korpije, tarantule su predatori samo u Holivudu. Svi su oni kao delfini, bezopasni, sem ako niste na pogreÅ”nom mestu u pogreÅ”no vreme. Životinje ne napadaju ljude, mi ne znamo niÅ”ta o njima i zato se plaÅ”imo.”
Zakon plemena jaÄi od zakona modernog sveta
NajveÄi utisak na njega je ostavilo nomadsko pleme Jamomami koje živi na podruÄju Brazila i Venecule. Da bi uspeli da se prehrane, oni sele sa mesta na mesto, u veÄitoj potrazi za plenom, odnosno, hranom.
“To je pleme koje u suÅ”tini ne postoji, oni su nomadi. KreÄu se nesmetano, na oko pet godina, nemaju stalno mesto života. Vode jednostavan i prost naÄin života, i kod njih nema nesuglasica. Moraju svakodnevno da rade, jako su složni, zajedno obraÄuju zemlju, love i najbliži su druÅ”tvu koje danas viÅ”e ne postoji. Intresantni su iz razloga Å”to je zabranjeno da se poseÄuju, država ih baÅ” Å”titi. Mi smo treÄa ili Äetvrta ekspedicija koja je posle Nacionalne geografije i jednog Nemca koji je živeo sa njima, provela neko vreme sa njima. MeÄutim, naÅ”ao sam naÄin da doÄem do njih, a za to mi je bilo potrebno 15 godina. Naime, zabranjeno je za sve bele ljude, jer najobiÄnija kijavica može da zbriÅ”e Äitavo pleme za par dana poÅ”to nemaju imunitet na bolesti koje mi potencijalno donosimo.”
Petnaest godina truda se isplatilo i susret sa Janomami plemenom neÄe zaboraviti do kraja života.
“Susret je bio fascinantan. Imali smo vodiÄa koji je komunicirao s njima, odnosno, sa Å”amanom koji je natucao Å”panski jezik. S vremena na vreme, oni idu u civilizaciju da kupe so, udice da bi mogli da prežive i da love. Videli smo jata makaz ptica kako ližu so na obalama reka, ali ona nije za kuvanje i ljudsku upotrebu. Imaju neku vrstu odeÄe, ali su uglavnom goli. Njihova lepota nema veze sa naÅ”om, nemaju kreme, ne sreÄuju se. Probadaju delove tela, kite se perjem retkih ptica. Veoma su naivni, misle da ste kao oni, ali, nažalost, njihovo razmiÅ”ljanje u njihovoj civilizaciji razlikuje se od naÅ”eg.”
Umesto braka – maÄeta
Usled takvog shvatanja života, Zoran se naÅ”ao u jednoj ne baÅ” tako prijatnoj situaciji iz koje se izvukao samo zahvaljujuÄi svom brzom i logiÄnom razmiÅ”ljanju.
“Imao sam neprijatnu situaciju kada je princeza iz jednog sela odabrala baÅ” mene da uÄe u moj hamek (smeÅ”taj). Da bi doÅ”la unutra, morao sam da kleknem, nakon Äega bi njena majka uzela moÄugu i udarila bi me po glavi. Da mi rascopa glavu, da potekne krv svuda po mom licu. Ako padnem, neÄu biti dobar lovac, neÄu moÄi da donosim hranu. Ako ostanem na nogama, podoban sam. Kako sam procenio da se radi o devojÄici koja nije punoletna, gledao sam samo kako da se izvuÄem. Pitao sam koliko je stara, Å”aman je rekao da ima svega 13 godina, nakon Äega sam objasnio da se u mom svetu za to ide u zatvor.
Tada je postalo jako neprijatno i osetila se tenzija. Tresnuo je kopljem o zemlju, napravio se krug domorodaca oko mene i samo mi je rekao: “Vi ste sada u civilizaciji Janomami, i mi imamo naÅ”e zakone koji nemaju veze sa vaÅ”im”.
Spasila me je obiÄna maÄeta. Naime, majka devojÄice je videla moju maÄetu koju sam nosio, i kako sam primetio da je gleda, ponudio sam joj u zamenu da ne moram da spavam sa njenom Äerkom. MeÄutim, tada je oko na maÄetu bacio i Å”aman. Na moju sreÄu, jedna devojka iz ekspedicije mi je dala svoju, tako da se sve lepo zavrÅ”ilo po mene. Da nije bilo toga, ko zna, možda bih i danas bio deo Janamami plemena i živeo sa njima. U svakom sluÄaju, tu sam danas, živ sam…”
Izvor: Blic / Stevica RajÄetiÄ Foto: Privatna arhiva
